Budućnost je sve neizvesnija. Ravnodušnost se proširila do te mere da postaje deo odgovorne neodgovornosti. Ne smeš ništa da učiniš što će razmrdati učmalost. Ako se neko raduje ili bude besan, društvo to odmah oseća kao napad na sebe. Čovek još misli da je društveno biće! I tako redom, sve zablude do zablude tvore istoriju. Za budućnost misao ne znači ništa, ona samo služi da kroji svoju monstruoznu neizvesnost.
Ako se žene zaljube u političare, postaju frigidne. Politika: uverenost u spretnost podvale. Siromašni su toliko nemoćni da možeš da im priuštiš promenu ili slobodu, ali do promene ili slobode neće doći. Strah od totalitarizma jači je od samog totalitarizma, on se – upravo – održava na slabosti onih koji bi trebalo da mu se suprotstave.
Čovek još nema svest šta mu čini nauka i tehnologija i u čijoj su one službi. Čovek se pravi lud da ono što je sam stvorio nije deo ludosti sveta, ono što čovek stvori svojim rukama otima se milosti. Tehnologija i nauka nikad ne konsultuju prirodu, čoveka još manje. Draž propadanja se ne približava kraju. Bezumlje raste ne kao korov, već kao kultivisani cilj Velikog Mrtvog ćutanja. Ovo je svet za koji se sigurno može tvrditi da ništa nema smisla tvrditi. Rečenice se ponavljaju, a tragedija postaje jednolična. Danas kad napraviš eksces, svet napreduje. I traži spas. Zar je uzaludno rečeno: Kad izlečimo psihoterapeute, izlečićemo i sopstvenu dušu, i lagano ćemo početi da izlazimo iz krize.
Frekvencija zemlje se ubrzala i intenzivirala. Brze promene zatiču čoveka nespremnog. Toplota – hladnoća, taj nagli ritam promena oduzeće čoveku volju. Kosmička volja za moć jača je od čovekove. Evo, sneg je naduvao samo po putevima i železničkim šinama… opomena čoveku koju on ni ovoga puta neće shvatiti, jer mu je stradanje bliže, jedini čin destrukcije za koji lično odgovara. Sve do trenutka dok ga pepeo i dno ne nateraju da probudi u sebi volju za ljubav. Čovek nema hrabrosti da bilo šta učini pozitivno, a onda žali što mu želje bivaju uslišene.
Nezadovoljstvo zemlje zbaciće čoveka sa svog tela, kao što psi trzajući se zbacuju buve. Čovek još teži da bude u buvari. Veliko zašto zateklo se u potrošačko-uništiteljskoj psihologiji, to je neodgovornost bez kraja. Adolescentni čovek odupire se duhu, a hrli i veliča mrtvo telo predmeta. Možda je to posledica dugog putovanja ka superiornosti. Još nisam sreo čoveka koji u sebi nije nosio smrt. Čovek ne može da se druži sa predmetima, ne može da se smeje sa njima, ali teži tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
