Depozit na nemoć

 Iluzija nije lažna, ona je potpora istinitoj upornosti. Istina čuči u podnožju iluzije. Ove dve kosmogonije u jakoj su, nedokučivoj inverziji. Moj nedavno otišavši prijatelj, Drago Čuma, pričao mi je o svom ocu. Imao je, kaže, jednu svesku u kojoj je zapisivao šta kome od dobra nije učinio. Ili, šta bi još mogao da doda nekom komšiji. Danas je najlakše živeti od lažnih obećanja. U ogromnim količinama rađaju se savetnici za nemoć. Tamo gde laž cveta podstiče se impotentni kod. Laž se množi jer ima mnogo pristalica koje prihvataju nemoć. Moć sa kojom ne možeš ništa.

Kad mene ljudi lažu, ja to ne primetim, ali se gušim. U larinksu počne nešto da me grebe. I zato me niko ne može ubediti da je prijateljstvo nevažno. Novac ne donosi ushićenje, ali razgovor – da! Što više intelektualaca bude težilo novcu, misao će zaostajati. Istorija treba da zaštiti one koje obično opovrgne. Zato se pitam da li je vera u ateizam jača od bestrasnog odnosa prema Bogu. Često je odnos u veri trgovinskog karaktera: misliš ako daješ da ćeš i dobiti, ali ne daje se zbog toga, već da se dobrota ne bi uništila. Balans je potreban, ali on ne postoji u ravnomernosti, već u odnosu malo – veliko. Prava religioznost je duboka sumnja u sumnju. Trag ka celovitosti. Viđam vernike, čak i u mantijama, koji se libe da priđu i pomognu unesrećenom, ili pasivno promatraju unižene i bedne zaboravljajući da aktiviraju saosećaj i gest iz njega. U ovom vremenu opšte derivacije kao da nema ni onih koji veruju ni onih koji sumnjaju. Sebičan čovek ni tuđu smrt ne vidi kao obavezu da obnovi čovečnost.

Suprotnost i provokacija uvek malo gode ubeđenosti.

Treba razdvojiti miris od smoga, asfalt od blata, hranu od lekova kako bi nam se vratila moć ili bolje rečeno – snaga. Izdržljivost za drugog i sebe. Ne znam da pišem, ali ja pišem. Kada bih znao da pišem, prestao bih da pišem. Ali, i pored svega, ja živim sa stvarnošću koja je svemoguća. Čovek se predao nemoći jer se uplašio da bude pojedinac.

Piter Bruk veli da je jedino pravi učitelj u svemu sopstveno osećanje istine. Mediji se s tim ne slažu i opovrgavaju ga tražeći masovnu poslušnost u laži i besnažju individue. Sad kad nabasaš na život, već možeš biti jako zadovoljan. Moja prijateljica, Miljana, veli – Ovo nije mesto gde ja mogu da potvrdim svoj život. I time ne veliča nemoć, nego se kritički obraća svetu, dodajući – ja sam imala dilemu i pred rođenje!

Novi moto isceđenog potrošača (rob – roba – robot) mogao bi se pretvoriti u slogan: Igraj bez muzike! Bunt protiv novih „skupljača para“, posmrtnog filma Saše Petrovića. Često se pitam, da nije klošara, da li bi ovaj svet uopšte mogao da opstane, tela bi se pretvorila u kreč. U ubrzanom svetu mašta i iluminacije su ucenjene, pojačava se nemogućnost jer ne možemo stići tamo gde smo krenuli.