U svim protivrečnostima koje nam nudi savremeni svet dete je najsamostalnije. Ali to niko ne voli da čuje jer ga ono nagoni na razmišljanje i neodrastanje. Zadržati početni smisao težak je posao, teži nego biti rob biznisa i zaposlenosti. Ljudi danas u velikoj meri po ceo dan rade samo da ne bi morali da se posvete deci.
Biti rob je neodgovornost, biti sa detetom – odgovornost. A to najviše zamara i usmerava ka probuđenosti lične odgovornosti. Dete ne vole roditelji, ne voli ga ni društvo jer, posvećujući mu se, gube trku za zaradom. Uspeh je važniji od dece! Decu – dete ne vole ni intelektualci jer ih ometaju na putu ka uspehu, diskredituju ih na lestvici vrednosti. Retko kad sam video profesore i akademike da se igraju sa malim ljudima i da vreme posvećuju bezbrižnosti dečjeg sveta. Dete je proterano i sa ulica velikih gradova. Svet mora biti ozbiljan. Autoritet mora biti zavijen u distancu, otuđenje od mašte i nevinosti. Zaboravlja se da jedino dete zna da je igra važnija od hleba. Kao i Reč.
Kad se odraslom nešto naredi, on se oseća slobodno. Dete ne! Odrastao čovek je nezrelo dete. Dete je zrelo biće jer nema strah od budućnosti. Dete nosi besprekornu kreaciju, momentalno oprašta i prepuno je poverenja… a čoveka je sve to odavno napustilo. Lično, voleo bih da učimo od dece, a ne obrnuto. Dete je otimač od zaborava prema početnosti. Tako se neprekidno imunizuje vitalitet.
Odrasli poseduju ingerencije za stradanje. Tragedija je napor u koji se najviše investira. Dečja percepcija je rasterećena. Ona traga za neistrošenim delovima umetnosti i života. Dete ne misli, ali dobro misli. Lašek Kolakovski dete smatra participom iz kojeg curi sekrecija podsvesne i nesvesne filozofije. Zbog toga sam, epohalno, nostalgičan za dobom deteta. Ponekad ga nazivam – DECIJARHAT, a ponekad sam sprovodim egzistenciju čiji su nazori zasnovani na ponašanju deteta. Dete, ipak, najlakše prolazi kroz životne Scile i Haribde.
Deca su ljudi bez prohteva, sem ako ih ne zatrujemo kupovinom bespotrebnih igračaka i aparata. Nevaljala deca su dobra. Mogao bi dopisati: nemirna, ali mi se više sviđa taj epitet nevaljalstva koji bi mogao da se otrgne iz rigidnih ruku odraslog čoveka. Čoveka koji ne misli niti stremi humanijem svetu, kao da je zaboravio na lepotu, sreću, radost…
Na sreću, deca pate i nisu zadovoljna što više nema četiri godišnja doba: zima, proleća, leta, jeseni…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
