Obično se pri kraju života pojavi kukavičluk. Kao mlad čovek dopisivao sam se sa Čedomilom Veljačićem, istoričarem filozofije sa Cejona. Pisao sam mu da sam hrabar čovek, a on je meni odgovarao – ja sam kukavica. Tada ga nisam razumeo jer je živeo u džungli, kasnije i u pećini… ali sada ga razumem.
Nije on govorio o strahu pre iskustva, već kukavičluku posle hrabrosti, spoznajama većeg kosmičkog kruga i izazovima koje zbog nenadanosti moramo da poštujemo. Bezhrabrost i strah nisu istog merenja. Trajanjem čovek se iscrpi, pa se vraća skepsi i rezignaciji. Ali, šta se to sada dešava da uočavamo mlade ljude sa velikim strahom. Možda epoha „Velikog“ izaziva i veliki strah. Još gore je što i decu do desetak godina susrećemo prepunu straha i bojazni od života. Slobodna društva proizvela su na nepojmljiv način strah u dobi kada se tek zakoračuje u život.
Često prilazim deci i šalim se sa njima. Uzimam kasetofon u želji da sa njima napravim razgovor za moje emisije, ali oni drsko i ljutito odbijaju razgovore. Oni deluju kao da su već optuženi. Njihov glavni odgojitelj je strah. Naravno, na sve ovo utiču mediji, agresivni filmovi, eksplozije na sve strane i lažne doktrine o pedofiliji.
Obično se kaže: bolje je sprečiti nego lečiti. Ali kad sprečavaš detinjstvo, stvaraš starce od ljudi. Oni koji se plaše, brzo ostare. Amputirati čoveka u povoju najlakši je čin priprema za opstruiranje slobodnog čoveka. Deci je danas oduzeta šansa da poveruju da život može biti vedar, radostan, posvećen igri. Njihovo detinjstvo je prepuno sumnji primerenih starcima.
Strah i nije tako strašna kategorija ukoliko služi razvoju refleksa, samoodbrambenosti i spremnosti za nepoznato. Ali, nametnuti strah naraštajima koji tek ulaze u život, najgora je represija prema budućnosti. Jer, šta će se desiti sa tim ljudima za dvadesetak godina. Stvoriće se poslušni robovi nametnutog medijskog raportiranja. Sa ugrađenim čipovima, oni će profesionalno odrađivati preplašenost. U svakoj etapi istorije, represija lako nađe svoje aktere.
U dvadeset prvom veku kojem, možda, nismo ni svesni da živimo, zbog brzine i konglomerizma borimo se protiv samih sebe. Umesto da deci osiguramo radosno detinjstvo, mi im uokvirujemo oreol leptirovih muka oko glave. To je tužno detinjstvo. Kada dete ne upoznaš sa veselošću, ono vrlo brzo postaje duša koja pati od rutinskog bola. Bolji su vrtići gde se uči neposlušnost, nego gde se šire primenjuju metodi za razvoj autorepresija.
Okrenuti obrnutost naopačke.
Strah zameniti ljubavlju. Od dece nužno treba otkloniti brutalnu slobodu. Sloboda u kataklizmičkim vremenima nema značaja, važnije je stvarati samoodbrambeni, autohtoni trzaj psihe i mišićnih tkiva za opstanak. Roditelji koji ne posvećuje vreme svojoj deci radi razvojne samostalnosti, najviše gube sami. Zbog toga dete još uvek ima samo jednu misiju – da rugobu ovakve stvarnosti pretvori u lepotu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
