Diktatorčići

 Muzika diktatorčića najrađe se sluša u malim grupama koje je najlakše ubediti da su samostalne, da ih niko ne vodi, već da su to njihove odluke. Čoveku su potrebni saobraćajni znaci, ali i saobraćajci koji usmeravaju male grupe kuda da se kreću, kako da misle i postupaju.

Pre neki dan jedan mladić iz gradske čistoće, ali koji nosi narandžastu uniformu, objasnio mi je razliku između vođe i gazde. On, mada je završio školu za đake sa specijalnim potrebama, jasno je uočio: Kad čovek kaže „Ja“ – to je gazda, kad kaže „Mi“ – to je vođa. Masi je potreban vođa, vođi je potrebna masa. Naš vek izolovao je pojedinca i individualni angažman. Ni društvu, ni vodičima masovne psihologije nisu potrebni saveti onih koji pripadaju nezavisnosti. Reč pojedinca uvek je bila na margini i sada je „ispodmarginalizovana“. Da sam na mestu diktatorčića, prvo bih poslušao te pojedince, intelektualce i pesnike koji svoj glas nisu proizveli iz koristi, nego važnosti. Još davno je rečeno: treba slušati glas onih koji ne znaju da upravljaju društvom.

Diktatorčići su diktatori diktature u smanjenom obimu. Sredstva za upravljanje, čini mi se da su veća nego ikad. Ko veruje medijima, pokisnuće. Kad živiš isprazno, ni potrošački ugođaji ne mogu da te obraduju više od nekoliko minuta iako je na sceni autoritet kupovine.

Od zla čoveka se prolepšao.

Zgusnuta psihologija ljudi (masa) ne trpi kontinuitet slobodnog mišljenja. I to je večni zakon. Zakon u svim vremenima i za sva vremena. Zakon nad zakonom je ubediti mase da je tvoja sloboda da budeš vođen.

Disanje vazduha nije više diskrecija, već obaveza prolaska kroz kurs za njegovo ispunjenje. Moramo čitati priručnike o otvaranju usta i zatvaranju, o prolasku vazdušnih linija kroz naše grlo i silazak u pluća i želudac. Kao da čovek to vekovima nije znao sam od sebe. Kao da čovek sam od sebe ne zna da treba da bude samostalan, da se ne oslanja na indoktrinaciju i diktatorčićaste impute… Zna on to veoma dobro, ali to je veoma teško. Biti samostalno biće, znači poštovati tuđu samostalnost, videti svet svojim očima i ne dozvoliti da te drugi svojim mislima udara maljem po glavi. Kada čovek živi u šumi, čak pomalo udaljeno od zgusnutih naselja i naseobina zgradetina, učini ti se da je jednostavno i lako biti čovek. Ali, izgleda, jedino čovek ne zna ko je čovek.