Demokratski izabran diktator stvara iluziju da živimo u demokratskom društvu, a u stvari mi živimo u uzimajućem ili otimajućem društvu. Društvo nas je naučilo (vrtić, škola, studija, vojska) da mislimo poslušno i da nikad ne uspostavljamo otpor prema nepravdi, aporiji i zagađenjima, nego da ih opravdamo i, barem, milimetarski očuvamo za budućnost.
Svi negativni atributi civilizacije čuvaju se brižno u institucionalnim arhivama. Na osnovu njih roje se siromasi, sloj nepismene mase koju je najlakše voditi i upravljati njome. Mediji to danas briljantno rade: zaglupljuju masu. A onda je lako biti vladar. Nema diktatora, a neko nama upravlja. Pre neki dan sam bio u jednoj kafani i upitao kelnera, inače obaveštene ljude, kakav je, prijatelju, svet danas. Odgovorio je kao iz topa: prsao je po svim šavovima.
Ne znam detaljno šta je pod tim podrazumevao, ali je tačno konstatovao ono što svi osećamo. Takvo osećanje jednostavnog učesnika života tačnije je od svih statistika ili anketa koje sprovode naučnici-sociolozi-politikolozi. Taj osećaj je da imaš demokratsko pravo da osećaš život. A ne da te ubeđuju da je dobro. Iz takvog stanja može se revitalizovati stara floskula – svet može da se promeni nabolje. A na to imaju pravo samo oni koji ne otimaju od onih koji već nemaju.
Naspram pocepanog sveta ni integralna osoba ne može lako ostati celovita. Sreću sada treba osećati kao izbegnutu nesreću. Pitam se: kako u svetu u kome nema ljubavi pronaći ljubav. I da li ona ikom više treba.
Ko je demokratski diktator? Možda pesnici koji maltretiraju mase i množinu da ne napuste lepotu. Oni koji još čuvaju tajnu, ilegalno i znanja o lepoti najveći su uzurpatori inertnog stanja negativne homogenosti. Izgleda, stvarno, nema više diktatora, ali ima diktatorske demokratije. Demokratije koja nema hrabrosti da nešto učini za one koji glasaju za nju. Oni samo glasaju i tu je kraj.
Najgori progoni su oni gde se gulazi ni ne primete. Na sceni je kapitalizam sa neljudskim likom. A ljudska faca se deformiše, savremeni čovek je neprestano umoran. Ali nije on umoran jer radi po dvanaest sati, jer ne dobija svoj deo kolača, već od slike nepravde i poniženosti. Pitam se samo ko je promoter svega ovoga, kad je svima loše. Klima povećava, evidentno je, brojke svoje temperature, a diktatura frigidnosti obeležava epohu balansa.
Hladni mediji, po Makluanu, trebalo je da svet povežu i načine jedno globalno selo prisnosti, blizine, svega dostupnog – a počeo je veliko gušenje i gušanje. Srce se ohladilo.
Sećam se kako je Duško Radović jednom napisao: nije mi jasno zašto mesni narezak spada u topli doručak, a vruća rakija ne!
Mnogi oksimoroni i protivparadoksi danas na prvi pogled izgledaju glupo. Glupost na glupost. A onda, ta glupost na prvi pogled pokazuje stvarno stanje stvarnosti. Danas sve one koji se bore za planetu, prirodu i život proglašavaju ludima, posebno to čine proračunati intelektualci. A ja, živeći ovde u šumi, još maštam da će zavladati diktatura dobrote po zakonima altruističkih nagona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
