Drskost dobrote

Svet napreduje tehnološki, a nazaduje ljudski. Možda je čovek samo jedno neispitano (može i nevaspitano) biće nemoći, bačeno u nezasluženo savršen vrt, ili on upravo i želi da kazni savršenstvo u kojem se ne ogleda i njegov lik. Ljudi se plaše ideala jer su pred njima inferiorni.

Da li je vrt nagrada za jedne i kazna za one druge? Da li najviše stradaju oni koji žele da vrt sačuvaju? Ako bismo nekako hteli da opišemo savremenog čoveka, to bi izgledalo ovako: on sve dobro tumači i dobro poznaje ljudsku dušu, ali sve upropasti svojom dobrotom. Jedan prijatelj mi priča: u poslu sam briljantan, ali u ljubavi slab; u emocijama uvek dopuštam da prednost ima drugi, a onda – krah! E, nastavlja on, da sam sa ženama kao što sam u komercijali, gde bi mi bio kraj.

Dobrota potrebuje novo preispitivanje. Ona nadilazi značenje mitova i bajki, ali njih nikada ne treba napustiti. Na kraju, ipak, pobedi dobrota. Zlo je domišljato, kreativno, puno slobode, ali dobrota je izdržljiva. No, dođe trenutak kad i ona sama sebe stavi pod sumnju. Starac veli: dobrota je prava kad ti se zgadi, a ti hoćeš i moraš da je nastaviš. Od dobrote, najjačeg sedativa koji postoji, ne odustaje se. Moguće je nakratko uzeti odmor ili relaks, ali se njoj – čovek uvek vraća, slično kako i ženi. No, kako se vremena menjaju, i dobrota bi trebala da se promeni. Intenzivno zlo iziskuje nova značenja, dobro mora da pomaže dobru. Ima mnogo dobrih ljudi, ali malo dobrota. Sada i dobrom čoveku treba pomoći da se ne oseća previše sam. Potrebna je jedna vrsta drskosti kako bi dobrota opstala, kako se ne bi – pod najezdom zločestih manira i socijalnih sugestija – pretvorila u suprotnosti, u zlo.

Dobrota treba da napreduje. Da ojača. Da interpretira snagu od čijeg prisustva zlo ne bi lako plenilo. Gde dobrota ćuti, zločestost peva.

Emancipacija dobrote mogla bi biti odbrana od negativnih dela. Suprotstavljanje ili budno ignorisanje, možda čvrstina… ali, svakako, sigurnost da će na kraju dobrota pobediti. Šopenhauer veli – Osloboditi se trpljenja.

Biti „ja“ za druge jeste ritam koji nas oslobađa od anemičnosti dobrote. To ne znači da mi napadamo, nego da sprečimo ponavljanje neprijateljstva. Biti ponižen i ponizan nije isto. Živimo u teškim vremenima oduzetosti entuzijazma za dobrotu. Sebe majorizujemo, druge minorizujemo. Novo sociološko ustrojstvo zasniva se na uniženosti drugog, na oduzetosti duševnosti onom koji je ispred tebe. Vrlina ne mora da traži oproštaj od poroka, ali treba da razvija kondiciju. Ustrojstvo zasnovano na bogaćenju i moći nalaže odstranjenje etike i dobrote. Dobroti treba pridodati intelektualnost i drskost, otpor prema istrebljivačkim zadovoljstvima čoveka. Kada čovek iskorišćava čoveka, nestaje čovek.