Kad sam došao u prirodu da živim, namerno nisam želeo nikakav komfor, već tvrdi enterijer. Prve dve godine deca, žena i ja smo spavali na patosu. Nismo imali stakla na prozorima, pa smo stavili kartone da bismo se privremeno zaštitili. Prvo što je bilo kad bismo ustali, bilo je da deci skinemo navejani sneg preko glave. Divljina nam je davala znak da ostanemo jer je prepuna aktivne vitalnosti. Kroz dve godine napravili smo krevet od drveta i jednu stolicu. Ko god bi došao u goste mi bismo ga stimulisali da nešto primeti, ali niko ništa nije primećivao. Onda bismo mi reagovali sa oduševljenjem: Pogledajte stolicu i krevete od grabovih oblica! Tvrda stvarnost morala se ostvariti na tvrdim predmetima. Kada sediš na drvenoj stolici od dasaka, nemoguće je biti nebudan. Ona te tera da se na njoj ne zadržavaš dugo jer želi da tvoj duh protiče. Ne baš ugodni nameštaj davao je živahnost našoj realnosti, ali i snu. Tako sam lagano postajao monah običnog i jednostavnog života.
Budućnost recipiram sa zakašnjenjem jer je pogubna i besmislena, a zatim i „bezmislena“. Čovek ne hoda, već tapka u mestu svojih neodluka. Ali život je uvek pod velikim znakom pitanja. Dušek – trebalo bi da znači ugođaj, ali sve više on bi mogao i da znači da kad legnemo treba da opustimo duše, da ih ozdravimo i nastavimo sa njima da živimo. Dušeka ima po izlozima u velikim količinama, ali duše ima sve manje. Trebaju nam snovi iz osnove. Dušek ne može da izleči duše, ali može da ublaži namete rigidnog pragmatizma. Nametnuta slika života preko srećno određenih puteva čini nas još nesrećnijim. Materijalizam nam izmiče onog trenutka kad krenemo prema njemu. Komfor nas čini gorim, umesto da je obrnuto. Trebalo bi da svoju radosnu komunikaciju primenimo na bližnje, mi – uvaljeni u mekost prošivenog mebla – zaboravljamo na postojanje drugog. I umesto da se zbog toga stidimo, mi se osećamo poštovanim.
Veliki sam protivnik dominacije politike. Suprotno od politike je poetika. Zvuči slično, ali su značenja dijametralno različita. Poezija, i kad je hladna, potiče iz ljubavi. Ljubav je reč koja osvežava i oživljuje nepresušni kontinuitet.
Čovečanstvo ne želi da se promeni u nešto dobro, već da se ovekoveči u lošem.
Skromnost degradira taštinu.
Grad insistira da čovek živi usamljeno. Teško će mu i udobni dušeci pomoći. Čoveku treba duša. Ili njen povratak. Povratak njega njoj. Umetnici ne treba da odustanu od „stvaranja za stvaranje“. Naspram vremena, okeani su kapljice u nepojmljivom. Duša je neprekidno savlađivanje beskraja. Ona je egzistencijalni predlog bez oblika. A kada legnemo, na dušeku nije moguće zaspati bez snoviđenja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
