Empatija

P { margin-bottom: 0.21cm; }Pomoću plača najbolje ćemo izraziti stanje u kojem jesmo. Izgubljeni čovek u nesnađenom društvu. Oni koji su urušili humanost još su (ili uvek su) na vlasti. Gde je sada humanizam? Gde se dede čovek! I… da li su sociolozi, psiholozi, futurolozi, analitičari uopšte u stanju da sagledaju šta se dešava sa ovim svetom…

Dok traje obnova nema snobova!

Za sada nema trunke naznake, po mojoj skromnoj oceni, da će se čovek povratiti sebi. I da će se iz onesvešćivanja brzinom, novcem, informacijama i ostalim zagađenjima, njegov duh istančati i osvežiti novim ljudskim predlozima. Napredak, to je kretanje u mestu kroz tapkanje. SVE je ljuto na čoveka. Čovek nema više merodavnosti u ljubavi. Elektromagnetne sile prolaze kroz njega i obezdušuju ga. Kapitalizam usisava, kosmos isisava.

Ničeg novog i ništa uzbuđujućeg. Tragedija dominira životom i iz njega. Nesreće vesele poslednje atome mizantropskih delova čovečije duše. Navučeni na krv, karambole i ratove ljudi više ne osećaju ljudsku bedu i bedu u kojoj živimo. Ljudska patnja postala je normalna stvar. Sve je u redu dok se govori da je sve u redu. Ali nije! Treba reći ono što se ne sme reći. Izribana duša trpi čoveka, ali njemu se to trostruko vraća. Privatna svojina oduzela je čoveku privatne trenutke. Nema intime. Nema druženja. Nema osmeha! Svet napreduje!!!

Nema osećanja za svog bližnjeg. Nekada se blizina merila po dužini petlovog kukurika. Dok je jedan išao ka drugom radovali su se. Sada nas nema i kad nas ima premnogo. Možda je Jung stvarno bio u pravu kad je rekao da na dnu naše duše postoji regulator za autohtonost. Možda sada ili uskoro ili bilo kad proradi. Možda se popravimo u osećanjima jedni prema drugima ma koliko to izgledalo naivno i humano. Sa rečju „humanizam“ savremeno vreme se posprdava. Uvek je važilo da je duša besmrtna, a mi sada opažamo mrtvu dušu u živom čoveku. Smrt duše dešava se onda kada čovek odluči da ona umre, kada joj oduzme njeno entitetno svojstvo. Uzgred, treba povezati kakvo dejstvo ima ekonomija i rast tehnologije na raspad duše.

No, možda se desi nešto što čovek sam ne može kontrolisati i njime upravljati, a to je OBRT! Mnoga vremena u istoriji bila su sigurna u svoje osvajalačke moći, čak je i prosvetiteljstvo pomislilo da će čoveka obogatiti; sada je takva tehnologija, ali čovekov pad je sve dublji i dublji… dna, naprosto, i nema kad je čovek u pitanju. Zombirani beskraj gura čoveka u ambis, na čijem dnu – možda – postoji korekcija, izvrnuti preporod i boljitak. Jer, dok god čovek ne bude razvijao osećaje, saosećaje i pažljivost, njegova patnja će se učvršćivati.