Ovaj naslov nije znak terapije niti glagolski iskaz vremena koje živimo, već ime i prezime (suština) epohe ispred naših očiju. Novi vek započeo je još izvesnijim zamahom progresa, a iz njega najavljene su nove teškoće. Jednostavno, inverzije dominiraju! Ne treba misliti, jer veliko je pitanje da li je čovek uopšte misaono biće.

Misao je veća od čoveka i mnogo bolje zna šta mu treba od njega samog i od veštačke inteligencije… svaki čas očekujem da naučnici pronađu i „veštačke emocije“. Zašto je misao veća od onoga šta mi mislimo? Kad mi mislimo, odmah želimo drugog da ponizimo ili mu nešto otmemo, kad dopustimo da misao „šljaka“ kroz nas, ona sa sobom donosi etiku. Čovečanstvo je toliko napredovalo u umu da više nijedna plemenitost ne može da se rascveta.

Čovek je toliko umoran da od umora više ne može nikako revoluciju da digne. Teza da su robovi najposlušniji zbog samih sebe sve više ide u prilog i samom kapitalizmu. Radeći njihov mozak odmara. Ne misle ništa, dan je ispunjen.

Na Sajmu knjiga sam gledao lepe žene. Prepuno knjiga. Lepi ljudi. Nasmejani i rasterećeni. Znači, knjiga još ima smisla. Kućne biblioteke su apotekarske pripomoći. Biblioterapija. Pitam se zašto ljudi onda ne čitaju knjige kad im je toliko loše. Lakše im je sesti ispred ekrana i buljiti u nepoznate ambicije. Knjiga traži napor, angažman, dijalog i, na kraju nas, odvodi do radosti. To je za čoveka tragedija. „Religija lako“ dejstvuje u svim pravcima. Zar nije već dokazano da bolesnici koji čitaju knjige za vreme hospitalizacije u bolnici brže prebrode svoje bolesti od onih koji knjige izbegavaju.

Ali, veliko je pitanje kako odvojiti tridesetak minuta za čitanje? Kako razgovarati sa autorom koji nam nudi svoj duboki svet? Kako se susresti sa sobom, a izbeći večno buržoasko pitanje: Zašto je glupost neiskorenjiva?!

Zašto epoha plače?

Zato jer ona to čini umesto čoveka. Gomile knjiga, moglo bi da ih bude manje od kvalitetnijih, pretvaraju se na prodajnim rafovima u robu. Čovek postaje resurs koji treba iskoristiti i prodati… Ali, kad čovek čita, on osvaja – makar nakratko – svoju samostalnost, biva ono što stvarno jeste. Ne predaje se bolestima koje su već naznačile započeti i obeleženi svet bez smisla. Ne beži se od betonskih koma, od asfaltnih prašuma, kanalizacijskog smrada. Brzina je postala tolika da je niko ne može stići, i ništa se više ne može stići. To je naša poražena realnost.

Obećali su nam krv, suze i znoj, a ispred nas je pojačano delovanje ove sentence. Umesto da dopustimo alternativnim sugestijama život, pa da vidimo da li svet, ipak, može biti bolji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari