Mnogi korifeji kulturnih proroštava i civilizacijskih predviđanja da se sada dignu iz mrtvih, mislim, vrlo brzo bi se vratili u grob. Ono što bi videli i zatekli ne bi ih učinilo zadovoljnim. Zašto su se mnoga otkrića izopačila i samo potvrdila sklonost čoveka da sve upropasti? Kuda ide ovaj svet? Anticipacije vrlo brzo ostare i nastave da tumaraju po skladištima ustaljenih modela. Jedan od takvih primeraka sigurno bi bio i Maršal Makluan. Njegova teorija da će svet postati „globalno selo“ i da će mediji svesti svet na blizinu i informatičku prijatnost, nažalost, nije se ostvarila. Informacije su toliko obuzete konglomerizmom da je izgubljena mera čovekovih potreba. A sam čovek postao je stvar svih otimanja. Ljubavi je sve manje, a mržnje sve više. Nakotile su se poruke od kojih niko više ništa ne primeti. Ne vidi se drvo od šume. Zavladala je površnost udružena sa brzinom. Makluan je spoznao hladni medij, a u međuvremenu čovek je postao hladno biće.
Mediji su postali gurui.
Oni vode narod i vrše pritisak sveopšteg zagađenja: morala, ukusa, ponašanja… Slike sa ekrana silaze u život, čovek teži da uskoči u ekran i postane zvezda trenutka. I evropski i patriotski fondovi nose istu količinu halapljivosti. Globalno oružje, lokalni ratovi. Lažna nada želela bi poistovećenje sa nadom, ali u njima nema ničeg zajedničkog. Nonsensi rastu ukoliko manipulativni svet nudi istinu. Oni koji podučavaju nekog najčešće ne stoje iza svojih stavova. Zlo je podržano medijima. Ali, kad zlo upozorimo da je zlo, zlo se, ipak, malo štrecne.
Mediji su mobingovani izraz delovanja po narodu.
Deca skidaju modele sa ekranskih platformi i forsiraju netolerantnost. Kao da bi nova deviza mogla biti: „Ne čini dobra dela, mogu ti se vratiti.“ Ili – podsticaj novog nihilizma – Mrzi bližnjeg svog! Opravdano je, vodi te ka uspehu… pobedi nad drugim. Šandor Marai veli da su ljudi ponekad dobri, kad imaju smetnju da učine nešto loše.
Svet se oslobodio od različitosti i beži od raznolikog. Važno je biti imitat – umorna kopija stvarnog. Čak se i autentičnost tretira kao predlog za jednoobrazno. Ja vrlo malo putujem po svetu, ali veliki putnici mi pričaju da je na svim mestima slično: izlozi, emisije, garderoba, cipele – svi hodaju istim putem, civilizacija je postala autocesta istovetne robe. Na Tajvanu je kao u Srbiji, u Moskvi kao u Njujorku, u Parizu kao u Budimpešti. Sasušuje se invencija lokalnog – planetarnog izvora. Vesti su svuda iste, novac funkcioniše na isti način, bezdušje je postalo isto… Svet se pretvorio u palanku u kojem vlada samo jedna jedina religija – profit.
Društvene mreže učinile su da čovek postane nedruštveno biće. Usamljenost je postala bauk koji nas sve više orobljuje. Ne možemo napred, ne možemo nazad – a unutra praznina. Da li će svet još dugo ostati pod pritiskom ekonomske diktature, a zaboraviti na umetnost – videćemo. Ali već sada se vide posledice bezličnog razvitka. Sigurno bi i Makluan prepravio svoju sintagmu u „Globalna selendra“ jer samo se misli na kupovinu – kao što smo mi nekad, Jugosloveni, trčali u Trst – sada je takav ceo svet, pune ruke kesa, artikli, nagomilanost… a onda deponije…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
