Pre nekoliko decenija spajati ove dve stvari bio bi nonsens. Ljudi su bili prirodno hrabri i radosni. Radost je stvarala hrabrost, a hrabrost nije dozvoljavala da se oduzme radost. Obavezno, tu, umešala bi se i sreća. Ili, još bolje rečeno, put ka sreći. Nije na odmet napomenuti da danas ljudi nemaju potrebu da pomenu potpunost.

Ona je ukinuta bez dekreta. Ušunjao se perfidni nalog da više ne posedujemo besplatne karte za gradski autobus, da nema hrane za siromašne i da je regres za godišnji odmor neprijatnost prošlog vremena. Zabranjeno je da možeš biti sretan, jer time remetiš ustaljenost većine. Opet, levičari, ni ne pominju da bi nova revolucija mogla da bude – Radost. Danas se levičari vezuju za kapital i tu pronalaze pravednost i slobodu. Gospode… Pravednost i pravda su daleko od običnog čoveka… poštuj daljnjeg svog… Moderno ludilo umnoženosti (slično bi rekao i E. Kaneti) uništilo je radost. Uvećava se predmetnost, a smanjuje život. Radnici rade po ceo dan da bi bili zadovoljni. Često srećem ljude i pitam ih šta radite, a oni mi odgovaraju: OGOVARAM ŽIVO.

Bogati nisu radosni.

Radost u savremenom dobu može se pronaći samo u prijateljskim enklavama, komunama, plemenskoj koheziji i intimnim sesijama. Parama se radost duše ne može kupiti, nego ljubavlju, pažljivošću i nežnom revolucijom. Političari ne vole da čuju da je narod veseo. Odmah zatežu kaiš i laćaju se za represiju.

Radostan čovek želi promene na bolje. Intelektualci su se vezali za politiku. Bez politike ne mogu da rade, ali kakvo je to onda stvaralaštvo. Ali, još je gore, to, što ne shvataju da su nastupili novi predznaci propadajuće epohe. Čovečnost redukuje. Prethodni vek, pun nesreće i ratova, pravi je šegrt naspram ovog. Iscrpljivanje, bolesti i beznađe nagrada su vremena u kojem živimo.

Biti zadovoljan sobom, znak je zrele individualnosti. Danas je potrebno biti veoma hrabar da bi se bilo radostan. To je ilegala, čin nedostupan profitabilnoj filozofiji. Hrabar čovek suočava se sa nedaćama, trpi poniženja i nalete tragedije… strada… i biva poražen…

Suprotno od politike je – dete. Ono biće koje ispravno (može i uspravno) vidi stvarnost, a zanemaruje laž i manipulaciju. Brzina čini sve da ništa ne zapamtimo. Zbog toga treba ponavljati uvide o sopstvenoj propasti. Čovek se prodao kodeksima nametnutog ropstva.

Gde nema radosti povećava se agresija.

Ako civilizacija nastavi ovakvim tehnološkim tempom apsurd će biti uvertirni savetodavac za ono šta nas tek čeka. Neka tehnika klopara, pesnici bi trebali da isceljuju zagađeno vreme.

Svet je izgubio aromu za različito. Zavladao je jednodoktrinarizam. Celokupni svet je izgubio radost, nije to samo naša nesreća. Ali, to je naša ingerencija. ali kako se iščupati iz propasti kad nas svaki dan bombarduju ratovima, nesrećama, nestašicama novca kojeg ima premnogo, napretkom bolesti. Loše vesti diktiraju čovekovo raspoloženje. No, treba ostati normalan. Ostati radostan, znači ostati svoj. Ne potkupiti samog sebe u opštem haosu i kermesu za nekoliko centi. Život ima vrednost ako zapamtimo da sreća prati hrabre.

Biti.