Teško je ne razmišljati o epohi u kojoj živimo a da ne sagledamo teške posledice nerazmišljanja. Čovek nije homo sapiens, već sluga obesmišljene upotrebe glave (ili mozga). Čovek je statua kojoj se ništa ne može zameriti, sem da bi mogao početi da razvija misao – to znači, da misli. Bio bi to najveći kapital za samog čoveka i čovečanstvo. Naime, čovek ne želi da sagleda poraze koji se već sada negativno odražavaju po planetu i ljudsku psihu, klimu i sveopšte stradanje. To nisu više samo pesnički simboli, nego faktički ukazatelji. Mučnina je počela da traži muku jer joj prija. I to je novi princip omamljene masovnosti. Trčimo ka onome od čega ćemo stradati.
Moneta, moć i mnogo.
Proizvodnja je krenula ka ambisu. Kapitalizam se skrio iza demokratije. Umesto da su (imam prava da sanjam o tome) kapitalizam i humanizam oblikovali slobodu za osveženje demokratije. Demokratija bi, ipak, mogla nešto da učini za sveopšti razvitak čovečanstva. Neprestano okrnjivanje (evidentno rovarenje) prirode, resursa i površina života postaju inercijski trend. Zablude rastu sa povećanjem ljudskih želja da ima što više artikala, a sve manje sebe. Uništenje je lučevina koje čovek neće da se odrekne, rekao bi Sioran.
Kapitalizam je ušao u krizu jer se uvećava. Psihologija ekonomije jača je od egzistencijalnih potreba. Na njoj je zasnovana glad za predmetima i kupovnim proizvodima. Čak je i duhovnost postala proizvod pretvoren u utilitarizam. Zatičemo savremenog čoveka sa arnajskim osobinama. Uzmi sve, sada i ovde!… jer ti i onako ništa ne treba, pohlepni čoveče. I kako je svet napredovao, tako je napredovala i ta pohlepa. Ne postoji još na svetu trgovac koji je priznao da je drugog prevario.
Čovek zvani Otimač!
Da li će se kapitalizam, kao nosilac prepotentnog kapitala, probuditi i shvatiti kuda ide, nepoznanica je. Možda će nas omesti više sile, možda istorija ili zakoni sprečavanja koji štite od apsolutnih propadanja. No, siguran sam da će se naredni, dvadeset drugi vek nagonski pobuniti protiv sadašnjeg jer će u sebi nositi klicu neobuzdane pobune protiv prethodne eksploatacije vremena i naslaga buržujske nedozrelosti i adolescentnosti. I mada mi nećemo imati koristi od te pobune, možemo uživati u tome da se apsurd usprotivi apsurd i naznači, barem nakratko, puteve ka upotpunjenju i sreći.
Kapitalizam je neophodan, ali ga treba ukrotiti. Treba mu oduzeti autoritet kod polusvesne mase. I pridodati malo humanizma. Takav kapitalizam ne bi imao kapricioznost protiv komunizma, jer bi bio samostalan i emancipovan da „zakonima slobodnog tržišta“ omogući pristojan život svima. Bila bi to negacija sadašnjeg, zahuktalog kapitalizma čija je osnovna ideja: Živeti na račun tuđe bede!
Još davno (parafraziram) Vergilijeve peva – Makar ostao nepoznat i bez slave neću zaboraviti na šume, reke i ljubav prema zemlji… može i prema čoveku (moja opservacija) jer: NE UNIŠTAVAJTE ONO ŠTO JE U PROŠLOSTI NEGOVALO BUDUĆNOST.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
