Kad mi kažu ovo tvoje umetničko delo nije zanimljivo, ja baš verujem u njega. Kad sam bio mladić kad bi mi rekli da je neki film loš, ja bih baš išao njega da gledam zainteresovano, i nikad nisam pogrešio. Nikad nisam verovao društvu ni društvenim reakcijama. Nasuprot tome uvek sam mislio da nijedan čovek nije inferioran.
Svaki čovek poseduje predispozicije ka autorskom i autentičnom životu, ali nažalost najčešće odabira put ka inferiornosti. Izbegavajući mogućnosti individualnog razvoja i kultivisanje identiteta, čovek se opredeljuje za ropstvo. U životu to je želja za pasivnom potčinjenošću, u umetnosti za komparacijom i imitacijom. Tako nastaje nesigurnost, a nijedno umetničko delo ne trpi neslobodu.
Život nam je dat u jednom primerku i važno ga je dostojanstveno ispuniti. Danas prepoznajemo adolescentnog čoveka. Čovek-ljudi prave se da su nezreli i jedinu aktivnost ulažu da pronađu tutora. Ni to nije loše ako pronađu dobre majstore vođenja i manipulacije, ali je problem što oni vrlo brzo postaju tutori drugima. To je bolest koju je još teže izlečiti od one „potrebe za šefom“ ili guruom… a u poslednje vreme za psihoterapeutskim dirigentom. Treneri im uvaljuju priručnike androgene sugestije samo dodavajući ulje na vatru. Takav čovek pun je infantilnosti, jadna deca! Verujem samo onim ljudima koji odgovorno obnavljaju svoju prirodu, dušu i duh… a ništa lakše od toga, čak u sopstvenoj režiji.
Čovek sam određuje inflaciju sopstvene podređenosti.
Kad sam pre trideset sedam godina kretao da živim u šumi, mnogi su mi govorili – vratićete se vi za tri meseca. Vaša avantura trajaće kratko. Nisu bili ni zlonamerni ni zavidni, jednostavno su iskazivali svoju brižljivost ka mladim zanesenjacima ka komunama i povratku prirodu. Ali, mi smo se vratili i čoveku… velikoj tajni kosmosa koja sama sebe ne izdaje. Ja sam dete ideje, a roditelj života. Jadna su deca čiji roditelji neprestano traže svoje roditelje. Često me i sada sreću ljudi i blago ironiziraju: Je l' … ti više ne živiš tamo, dece su ti uzela imanje i kuću i prodali je… Ne zameram im, ali podsvesno ta količina reakcije kao da pomalo želi da svoje mane usprotivi protiv mene. Želeli bi da svoje frustracije postanu moje. Imati kuću (svoj dom) znači imati sebe. Nemati sebe znači to poželeti i drugima. A zna se šta znači „ne biti kod kuće“… Odlučiti se da živiš sam znači osuditi većinu na zavist.
Pronađeni čovek jedini može spasiti prirodu. A strah iz izopštenosti društva treba pretvoriti u individualni talenat. Čovek je inferiorniji od automata i provizije, ali manje vredan postaje kad beži od redizajnirane istine. On manje postaje inferioran kad okreće glavu naspram birokratije. Politika postaje najniži nivo političkog delovanja. Altruizam se pretvorio u poremećaj duše: zlo čine samo normalni. Ronald Leng veli da je ludo društvo najkažnjenije kad ga oponašamo, ali malo intenzivnije. Čovek oseća muku. Muka traži muku, gladna je neotarasive slasti. To je mučnina, napitak koji se mnogo konzumira u poslednje vreme.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
