Intelektualna motika

Još treba opleviti šargarepu, presaditi kupus, očistiti staze između leja. Mnogi ljudi sada letuju na moru ili u planinskim turističkim mestima, a ja rmpam po zemlji ne osećajući da mi je lošije nego posvećenicima odmora letnjih sezona. Najviše volim kad sam u šumi i kad mi je kuća puna ljudi. Nigde ne bih putovao jer ja sam putnik kroz sebe. Uveče kad završim radove u vrtu, a ovih dana je najvažnije zalivati biljke, od umora sve me koske bole. Ali, veli mi najstarija baka iz sela, Boško – bolje da smo umorni nego bolesni. Da! U pravu je ta lepa žena sa iscrpljenim seoskim crtama lica.

Motika je moj simbol posvećenosti zemlji, sebi i drugima. Dok držiš motiku u rukama, žuljevi ti ne dozvoljavaju da tobom ovlada frustracija i arogancija. U njoj je puno strasti za fizičkom aktivnošću. Gotovo je nemoguće biti depresivan. Ona postaje moderna terapija. Žudnja rada sa biljkama, uz nju, pretvara se u višestruku dobit. Imaš povrće, imaš zdravlje; dobitak je što ne misliš o smislu života jer je to sve, u zamasima ove jednostavne seoske alatke. Volim često da kažem da poštujem napredak civilizacije samo do motike, posle nje nastaje pomor inventivne tehnike. Nema novih otkrića. Množe se samo znanja za ispoljavanje moći nad drugima. Moj prijatelj mi veli, stolica je najveći greh čovečanstva. Ona je jeres pretvorena u fotelju. A kad sedneš u nju, umrtvljenost te obdaruje nepokretom. Lično bih voleo kad bih prepoznao emancipaciju koja bi u čoveku pokretala osećaj za potentnim životom, strastima i stvaralaštvom… a ne umrtvljenošću. Zato Elfrida Jelinek kaže: Ja sam seksualni gurman!

Možda bi Frojd da je živ rekao – Nikad se ne odricati motike! Jer sa njom smo bića energije. Bića prirode i ljubavi. Zar je to malo kao datost skromnosti i zadovoljstva u ovom bogatom svetu, u kome vlada pustinja i siromaštvo.

Rečenice su uvek u nastajanju i pokretu dok držim motiku u rukama u bašti. Zamahujem, saginjem se, oslanjam o nju i ne odbijam unutrašnju poetiku koja me tera da je zabeležim. Dok kopam, ja uglavnom stvaram svoju umetnost. Moje proze nastaju između dva zamaha ove čudesne alatke: drvo i metal. Moji likovni radovi su uzbuđenje nastalo upravo ispod motike, kao što se gaje gliste u đubretu. A moje pozorišne predstave su ples povezan sa grubim pokretima tela zadovoljnog roba, koji ne deli sebe od zemlje i ne napušta naturalni zavet besmrtnosti. Baš kao i Indijanci.

Aleksandra Nikolić, doajen glumišta Narodnog pozorišta, mi kaže – ne kapiram kako vi dođete do svoje ekspresije u teatru. Znam da postoji izvor, ali se ne prepoznaje lako. Zato sam napravio jednu skulpturu. Kroz držalicu sam provukao olovku i okačio kanapom da visi u galeriji. Želim da objasnim svoj život, postojanje i shvatanje umetnosti kroz motiku.