Izvinjenje prirodi

 Čovek uništava jer nema invenciju da živi u harmoniji sa prirodom. Zbog toga želim da se u ime svih ljudi izvinim šumama, potocima, vazduhu, zemlji, izvorima, leptirima… svima onima koji život čine smisaonim i odvode čoveka do muzike. „Iz čega, na pomena vredan način, ništa ne proističe“ – moto je kultne Muzilove knjige „Čovek bez svojstva“. A čovek to danas samo potvrđuje. Čovekov lik više nema karaktera, sve face liče jedna na drugu, poput štancovanih fabričkih cipela. Čovek, danas, nema ni senku. Priroda se može zaštititi i mislima. Treba, ponekad, poverovati i u nemoguće. Zbog toga je ovo moje izvinjenje posvećeno Torou, Vitmenu, Rusou, Kežinskom, Snajderu… stvaraocima koji su primećivali prirodu i u sebi negovali prirodni nagon za njeno neuništenje. Priroda u čoveku za prirodu oko njega. Čovek kad prestane da uništava sebe unutar sebe, zaživeće Mir! U prirodi ne možeš a da se ne iznenadiš kad naiđe zlo. U sociologiji ono je postalo normalnost bez komentara. Iz ugla društva, to što se ja borim za prirodu, velika je civilizacijska greška. Ali – do sada su istoriju uglavnom kreirali ljudi, odsada će se morati uvažiti i stavovi prirode. Osećati prirodu kao deo svog doma, etički joj se izviniti, znak je slobodoumne anticipacije. Priroda će, već vrlo brzo, naterati čoveka da se koriguje i to ne kognitivno, već iz dubokog refleksa prvog pamćenja o Opstanku.

PRIRODA: istrošena obnovljenost.

Zapuštena je samostalnost. U prirodi je zapušteno značenje Edena. Čovek beži iz nje jer ne može da bude neslobodan kao u društvu. Još više nego što je prirodi potrebno samo misliti ili pisati o njoj potrebno je i živeti sa njom. I u njoj. To je nemušti zahtev za oprost od iskorištavanja, bez mere. U prirodi je prijatno jer je ispunjena vremenom. U njoj, na ne brz način, možeš da vidiš i sebe i svet.

Ako oteramo prirodu, ona će se vratiti trkom. I zaista, tamo gde je mašina uništila prostranstva zelenih pejzaža, dođe do vrlo brzog oporavka, ali kad presahnu čovekove ambicije da ima premnogo. Kad čovek ponizi prirodu, ponizio je svoja čula i nagone. Čovečanstvo treba da sačini ugovor sa prirodom čije bi klauzule predložila priroda. Šumska i travnata bića brinu da se ogoljenost brzo ogrne. Retko gde ćete zateći jalovost zemlje ili površine bez zelenila. Moje izvinjenje tim divnim, zanesenim bićima van društva, izvinjavam se tako što ne sečem stabla za ogrev, ne šutiram pečurke, čistim potoke i pazim da ne zamrzim čoveka. Mada Sioran kaže da je zavoleo prirodu zbog ogorčenosti prema čoveku.

Bilo bi lepo da se ponekad zahvalimo prirodi jer se u njoj gubi sebičnost i nestaje pohlepa. Kad se nađemo u šumi, odjednom razumemo stvari za koje nikad pre nismo čuli. Najlošije bi bilo da čovečanstvo na nesreći prirode gradi svoju sreću, jer vrlo brzo redosled se može obrnuti.