Junski rondo

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Po selima je sve manje ljudi, napuštene kuće i štale. Nema stoke kojima je hrana, koju su vredni seljani nekad sakupljali, bila potrebna. Zašto ljudi toliko beže u grad? Zato jer je na zemlji rad veoma težak. Često, čak, ponižen od strane svih koji im uzimaju. Zemlja je ogledalo ljudskog identiteta. A sa lažima i maskama je mnogo lakše živeti. Komfor nudi da sami sebe prevarimo. Život ne može biti lak i lep, samo težak i lep. Ruralni krajevi su sve napušteniji jer je rad na poljoprivredi težak. Ovih dana nema jutra da ne otkivam kosu, ne brusim oštricu i mašem rukama… Ko se kose laća, za nekoliko dana oslabiće pet kilograma, šalim se sam sa sobom. Kosim, a trava sve jače nadire. Već posle nedelju dana dvorište moram ponovo da „šišam“.

Oko kuće su livade i voćnjak. U njima je trava do pojasa. Uplele su svoje niti dunjica i kočobija i veliki je napor razdvojiti ih. Padaju otkosi, a ja ispred sebe sagledavam talasasti rondo koji opevava zelenu muzikalnost. Iz tih trava prodire miris, lekovitost pastoralne potrebe čoveka da na ovoj planeti uspostavi sklad. I ja bih bio za tehniku koja tome pomaže, ali nikad neću prihvatiti tehnologiju koja uništava prirodu radi profita i rasta pohlepe.

Zeleni rondo trava klizi nizbrdo. Poput lekovitih zmija te linije daju znak, ponekad, da malo zastanemo, odmorimo mišice i plikove po koži šaka. Dok gledam te duge linije, pomalo i uzbuđenje likovnih traka, radujem se skorašnjem završetku. To je, ujedno, znak da – kada pokosim travu i pokupim seno, imam pravo da proživim u šumi celu godinu. Zaslužio sam. Tako je do sada bilo trideset devet godina. Ideju čovek-i-prirode još nisam napustio.

Ovde je drugačije nego u civilizaciji. Ovde sve govori o saradnji kroz napor. Mnogi misle da je lako živeti u šumi. Naizgled lak i lep predlog za beg iz asfaltne džungle buke i smoga. Ali treba se suočiti sa dubinom identiteta, fenomenom života, sa ogromnošću koja te pritiska. Kafka veli: „Ljubav često ubija!“ Najteže je biti sam u livadi, vele mi seljani. Oni imaju iskustva o životu. Samoća je lepa samo, kao i istina, u određenim količinama. Ona je kao beskrajna morska pučina koju još niko nije obgrlio sa dve ruke.

Umetnik može da živi bez dokumentacije, ali bez iznenađenja duha – NE! Ono o čemu se mora govoriti ne treba ćutati. Trave imaju šta da kažu. NJihovi fluidi i eterični mirisi suprotstavljenost su bolestima i beznađu. Štaviše, krik za sužnje. Kada kosiš, skoro da se cele godine ne možeš razboleti jer si udisao isparenja lekovitih trava. Mučio si se, ulagao iskrenost, savlađivao brdo egzistencije… ali i čuo glasove iz filozofije povratka prirodi: Sujetnom čoveku ni gori od njega ne može da pomogne.