Tamo gde nema solidarnosti, to tamo ni ne postoji. Danas se suočavamo sa epohom u kojoj podeljene ličnosti leče šizofreniju. U letnjim danima apoteke su pune pacijenata sa prehladnim sindromom. A opet niko se ne pita kakvo je ovo doba. Možda loše kao uvek, a možda posebno kao uvek. Tvrdim da je zlo toliko naraslo da je uvek bilo ovako.
Nonsens bolje uviđa nego utilitarni koncept. Beg od eskapizma postao je potrebniji od samog bega od stvarnosti. Povremeno iskaču pozitivni primeri, odupirući se zaostalim idejama napretka da je svet sazdan samo od materijalnih dokaza. Ili se odlučujemo za nebesno ili besno. Napuštena je jednostavnost, ali nije se pojavila lakoća.
Protekle nedelje pozitivni šok. Dijana Milošević me poziva da igramo u Dah-teatru. Dugo nismo igrali, preko pola godine. Nema gde da se iskažeš. Sto puta već ponavljam frazu: „Kad bi nas pustili da igramo, možda bismo mi i napravili dobru predstavu.“ Dijana je predivna, pregostoljubiva, ne bih se libio da mi bude primer. I ja ću pojačati taj kredo u našoj đumi i komuni. Pazi, kakva rima… a ja sam za prozodiju…
Igramo predstavu „Stid“. Uvek strepim. Noćne more pretvaraju se u jutarnju muku da li ću uspeti da realizujemo sopstvene teatralije bez uslova. Moje predstave nastaju iz ničega, iz nigde, iz ništa… To je najlakše, kažem samom sebi jer se pojačava odgovornost, a umetnost ima samo jedan zadatak da bude – odgovorna! Ekipu okupljam tri sata pred predstavu jer svi su zauzeti kompjuterima, egzistencijalnim strahovima, ritmom sa žurbom a bez vremena. Kompjuteri su obučili čoveka da bude nepismen za život. No, ipak, okupljamo se… moji mladi koji me vole kao da su pojačali i poštovanje prema meni jer vide koliko se trudim (mučim) i koliko želim da realizujemo pozorišne predstave. Prijatelji iz Dah-teatra – Jugoslav i Ivana – uz nas su, podržavaju nas da shvatimo da nismo baš najgori u Srbiji što se tiče avangardnog pozorišta. Predstava je prošla sa puno grešaka, ali to je naš kredo. Ne režirati, već biti budan i proticati. Gubim dve litre kroz telo i dvesta grama kroz dušu, ali sam zadovoljan jer je aplauz dug.
Posle predstave Dijana pravi koktel (hvali joj za dodatnu pažnju), šezdesetak ljudi, još jedan sat pričam o našoj „estetici divljizma“. Tu su i Ljuba Ršum, Boža Kalezić, Dragomir Zupanc, Saša Stojanović, Nune Popović, Neša Paripović, Zoran Popović, Lazar Stojanović… Laza me pita, zašto vas najbolje u pozorištu razumeju spremačice.
Da, zašto!
Demokratija je vladavina većine koja ne može ništa. Solidarnost je vladavina manjine koja moguće pretvara u ostvareno. SVE ŠTO JE MALO LEPO JE. Pobunjenost bez efekta imperativ je samoodrživosti. Ako se buniš, nema uspeha. Ali to što se buniš čini te čovekom. Više volim pet minuta nad zemljom nego dvesta godina pod zemljom – veli persijska poslovica. I ja više volim da realizujem malo nego da ne realizujem veliko. Solidarnost postaje država koja ne postoji.
Čak smo zaradili četiri hiljade osamsto dinara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
