Ne radi se o kolonijama kao hegemonističkim državama tendencijama niti o kolonijalnim radnjama (recidiv prošlosti), već o likovnim kolonijama gde se okupljaju umetnici novih misli i lepota.
Ovoga puta to je kolonija „Nature and art“ koja traje već pet godina u Osečini. Đorđe Stanojević je spiritus movens ove organizovane, autentične kolonije koja neguje likovno stvaralaštvo kao protest za intimu. Značajno je živeti sa prijateljstvom i komunicirati sa estetikom. Takva umetnost nudi detalje spasa za ovo izgubljeno (sada već sigurno) čovečanstvo. U malom mestu, gde se održava i festival šljiva, rakije i kolača od pegave požegače, gde stanovnici još pomalo deluju kao da su u Makondu, umetnici stvaraju skulpture posvećene materijalima iz prirode. Drvo, kamen, trava, misao… postaju elementi iz kojih se vajaju oblici nove epohe.
Okupljeni umetnici: Bratislava Perić, Vera Stanarčević, Slobodanka Marjanović, Milorad Panić, Đorđe Odanović, Gordana Kajalović, Dušan Todorović, Jelena Krivokapić, Milena Mijović Durutović i Đorđe Stanojević u jednoj sedmici tvrde vanmetropolističku poruku svetu. A to je, treba graditi – Život!
Veliki deo vremena provodimo u domu Stanojevića gde otac Svetislav briljira u iskazima o lokalnoj kulturi i prirodi, pokazuje arsenal oružja iz trinaestog veka pa do sada, majka Sojka nudi urmašice, rakiju i ljubaznost, dok brat Aca (a svi su lekari) fotografiše radove mlađeg brata koji je jedini „izrod“ u celoj porodici – slikar!
Zbog ovakve intimnosti, malog mesta Osečina koja pomaže ovakvu manifestaciju uz pomoć i Ministarstva za kulturu, razgovori se neprestano vode o tome kako spasiti umetnost i revitalizovati novi impuls čovečanstvu. Osnova svega je: vratiti se prirodi. Prirodi!!! Ovo malo mesto, koje zrači novom erotikom poštovanja insistira da je naša šljiva naš brend, da u njoj možemo videti šansu za emancipaciju na svim svetskim kontinentima, pa i u Evropi. Ovde se pravi rakija od koje ne možeš da se opiješ. Uzgred, uz ljubaznost Ane, koja je direktor kulturnog centra i Jelice, bibliotekarke, ovde se umetnik ne oseća poniženo. Za sve to zaslužni su Zorka i Sneža, dve žene, koje kuvaju bolje nego u Hajatu, a na meniju su vrganji, porodično povrće, kajmak, sir i ljubav sa kojom se hrana priprema… Nepretenciozno, posećujemo i kuću Milovana Panića, čoveka koji voli jednostavnost, ispoljava gostoljublje i nudi pogled u mesec koji se, gledajući sa brda, spaja sa linijama zemlje… prizor koji nije svakidašnji.
Đorđe Stanojević, agilni umetnik i čovek, veli – „Mi, ovde, ne stvaramo klasične likovne forme niti kolonije, nego je priroda ta koja nas tera i inspiriše da osetimo materijal i ambijent. Tako, veli on – „ovo pripada jednoj vrsti akademije spontanosti, ovde se stvara iz emocija i duše na uštrb priznatosti i slave“.
Svaki umetnik stvara delo, tako da iz njega izađe kao bolji čovek. Iz tišine i nepretencioznosti stvaraju se dela posvećena čoveku.
Na kraju kolonije, svaki umetnik ostavlja svoje umetničko delo Osečini isklesano u idejama i materijalima iz kamena, drveta, metalnih žica, papira i dobre volje da svet ne zaluta u pragmatizam bez lepote.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.