Komercijalno prijateljstvo

Baš kao večnost. Prijateljstvo je u zastoju. Još intenzivnije rečeno – u propadanju. Ono nazaduje kao što mašine i tehnologije napreduju. To je zato jer prijatnost među ljudima nije više aktuelna. Na tržištu prijateljstvo ima nisku cenu jer ga svako može kupiti. Ali, ja, lično, tragam za prisnim odnosom sa čovekom, tako što ne želim interes ili zaradu na odnosu spajanja dva bića.

Zbog toga još osećam nezarđale odnose iz svoje prve komune. Još se družimo, dubinski i kritički razgovaramo kao da se komuna nije desila pre četrdeset godina. Senzibilitet je neuništiv. On se nastavlja i posle smrti jer je sazdan od nadvremena. U poslednjem broju „Nove misli“, koji je posvećen Slobodanu Tišmi (iz naše avangardne događajnosti), on veli – Fleka od ulja na parkingu dovoljna je da osetite bezrazložnu Radost Večnosti. Slobodan Tišma je novosadski Kafka, osećajnost koja svoju krhkost ne izdaje već decenijama. To što je uspeo u književnosti i što je dobio Ninovu nagradu nije uspeh, već strategija plišanog zagrljaja drugog. Njegova snaga, upravo, širi se zahvaljujući sopstvenoj skromnosti i uzdizanjem drugog. Njegovo prisustvo uvek je lekovito jer je on „niko i ništa“, jer on stvara iz „ničega i iz nigde“. To je odgovornost poetske renesanse. Zato dok čitam njegov intervju u navedenom časopisu za kulturu, ja osećam kao da ja govorim. Mi – ta naša prva novosadska komuna – kao da smo navučen i na kosmos iz jedne duhovne kuće. Možda posle magije, religije i nauke, sada sledi doba ezoterije. Drago mi je da sam sa Slobodanom Tišmom, Peđom Vranješevićem, Vladom Kopiclom, Želimirom Žilnikom, Miroslavom Mandićem, Tiborom Varadijem, Otom Tolnaijem, Slavkom Bogdanovićem, Mirkom Radojičićem razgovarao a da nisam morao imati kintu u džepu.

Dodir je istina, onanija je laž. Eto kako možemo razlučiti pravo od lažnog prijateljstva. Kafka je pisao u „Dnevnicima“: Volim sebe, samo zato da bih još jače voleo tebe… Zbog toga više volim periode gde je sloboda zabranjena nego gde je uopšte nema. Bez slobode se rađa umor. Moja opsesija su revolucije. Ponekad tiho pomislim: kada bi bogati dizali revolucije za siromahe, garantujem da bi one uspele. Nije groteskno niti sprdnja – treba platiti bogate da ekonomiju usmere u tom pravcu. Tako bi bogati bili još bogatiji, jer bi ih siromašni platili, a siromašni bi se obogatili jer bi te ekonomske promene kreirali bogati.

Živimo u vremenu razprijateljavanja. Prijateljstvo čoveku ne znači baš mnogo. Problem nije naći prijatelja, nego ne izgubiti prijateljstvo. Kupiti prijateljstvo – loš je manir! Ono svoju izdržljivost proverava na obostranoj nameri, naporu i ulaganju u „zajedničko između“. Još nijedna komercijalna struktura nije pronašla cenu za prijateljstvo. Nažalost, primećujem sve manje prijateljstva između urbane sredine i šumske sredine. Nažalost, zasada pada na teret Šumske sredine, ali nije nemoguće već vrlo brzo da čovek grada oseti posledice nedostatka prirode i svoje osećaje pretvori u beton, plastiku, asfalt i frustraciju iz buke i smoga…

Kad god nisam radio za druge, osećao sam se besposleno.