Tehnologija je egzekutor ljudskih potencijala. Time ne mislim ništa loše, već samo želim čoveka da isprovociram da malo počne da misli. Zbog toga moja komuna i moj život liče na slomljenu granu u koju je udarila munja. Celokupni naš pozorišni projekt sastoji se od toga da ne ličimo na perfektno izrađene predmete na koje je i sam čovek počeo da liči.
Ovim stavom ne želim nikog da uvredim, ali – istovetno – želim da odbranim one kojima autentičnost nije suficit, nego nužnost. Zbog toga, ko god nas pozove mi nastupamo i igramo naše predstave nerazumevajućeg karaktera. Često volim da kažem: kada bi nas pustili da igramo, možda bismo mi i napravili dobru predstavu.
Putujemo za Novi Sad. Glavni grad vojvođanske ravnice je moj rodni grad. U njemu se uvek prijatno osećam jer imam puno prijatelja, poznaju me na ulici, prisećam se starih ideala i obnavljam nadu da će opet biti kao pre. Ovoga puta igramo na INFANTU. Internacionalni festival modernog teatra jedna je od najvećih manifestacija avangardnih predstava. Njen direktor Simon Grabovac kaže da je ova manifestacija njegov san koji ne želi da napusti. U njemu su ples, vitalnost i riskantna estetika… Nije to uvek razumevano, ali ko veruje u naredni dan, mora uložiti napor da ovakva i ovakve manifestacije traju.
Moja komuna-teatar treći put gostuje na ovom festivalu. Ovoga puta izvodimo hepening, reč koju više volim od performansa, pod nazivom „Sizif na ravnom“. Šestoro aktera po Zmaj Jovinoj ulici guraju panjeve. Metaforički rečeno, celokupni svet, a i jedan čovek predali su se samo jednoj ideji – „religiji lako“. Svi bi da žive u komforu, da ne misle, da se uspavaju pred ekranom i bezbrižno posmatraju tragediju ovog našeg veka. Hepening traje tridesetak minuta i, bogami, bilo je teško. Znojimo se, vratne žile nabrekle, zapaljenje u listovima i ispod lakata… Krećemo od spomenika najvećeg dečjeg pesnika Zmaja, gotovo puzimo, ulazimo u vrevu pešačke zone gde ljudi nenadano susreću prizemljene histrione kako guraju panjeve. Oni prolaze kroz nas, mi kroz njih. Dok u sporom ritmu valjamo odsečenu, drvenu mudrost, pošto smo u belim kostimima, deo zatečene publike iz kafića dobacuje – Je l' to štrajk pekara! Možda bi, zaista, panjevi mogli da budu deo hrane za nemislećeg, savremenog čoveka. U njima je mudrost sazrevanja, na njemu može da se sedi, oni su suprotnost asfaltnoj sigurnosti.
Sve vreme prati nas i podstiče publika sa festivala. Panjevi klize sporo, ulica je dugačka, a naši pogledi upereni uvis. Osećam kako mi se pale vratni mišići, ali moram da izdržim. I ostali iz ansambla su znojevi. Dragana Jovanović, Predrag Mitrović, Uroš Vukša, Katarina Jovanović, Kristina Vasić i ja činimo našu komunu. Iskustvo koje živimo zajedno u šumi, prenosimo na scenu. Čak i kad smo u urbanoj sredini donosimo duh šume. Montenj bi rekao: ne udaljavaj se mnogo od kuće. Estetika je u nama, ali moramo imati poverenja i u njenu nezavisnost.
Na kraju, pitam Simona Grabovca je l' bilo dobro, imao sam tremu pred početak. Ne brini, veli on, ja sam imao poverenja u tebe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
