Konjizam

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Moja najveća zamerka vremenu u kojem živimo je samo ponašanje umetnika. I oni su počeli da imitiraju birokratski sistem nagomilavanja papira i ispunjenja formulara sve to do tolike iscrpljenosti iz koje je veoma teško stvarati. Svaku sitnicu koju treba da odradiš moraš toliko da opserviraš da ti se sam umetnički čin smuči. Gomile i gomile zahteva da bi bio samostalan. Lako je osvojiti status samostalnog umetnika, teško je negirati ropstvo okružene nemogućnošću. Jer, da bi ostvario minimum nužno je deset puta više delovati, nego što je normalno. To stanje često liči na jednu veliku uzaludnost.

Svaki pravi stvaralac ne teži nagradama, slavi i novcu, njegova ambicija je da se delo pojavi. Rodi. Zaživi u komunikaciji sa drugima. Sada je taj lanac usporen, opterećeno-razrađen do suzbijanja. Kao da je umetnost postala suvišna. Ali bez nje život može biti samo prozaično siv stereotip. Bez lepote nijedan vek nije imao smisla da postoji. Da li će ovaj vek produžiti sopstvenu agoniju bez posvećenosti umetnosti i pažnju prema njoj verovatno će odrediti slobodno tržište. Biće to najveća cenzura koja je zatekla lepotu.

Gde su ona lepa vremena kad su dokolicu krasile umetničke ambicije. Nije se išlo u redakcije, ateljee, na posao, nego je to bio prostor gde je misao funkcionisala. Mislilo se, kreiralo i suprotstavljalo glupostima nametnutog pragmatizma i materijalizma. Danas je „konjisanje“ jedini lek protiv učmalosti. Ali dokle?!

U svim vremenima čak je i vlast podržavala umetnike i umetnost, štaviše imponovalo im je druženje sa društvenom strukturom skrajnutih boema ili pesnika. Oni su bili negovani, podržavani i doživljavani. Nije se moralo rudarski raditi da bi se ostvarilo bilo koje umetničko delo. Inteligencija je menjala poglede na svet političara i bogataša. Gospođe su u svojim salonima priređivale večeri odanosti artizmu. Umetnici su ljude na vlasti hranili iznenađenjima koja su revitalizovala njihove napaćene duše od borbe za prevlast.

Danas, umetnik je postao upregnuti konj.

„Čovek zvani konj“ poznati je film glumca Ričarda Harisa. On nagoveštava kakvo će opterećenje zateći umetničko delo. Sam čin stvaranja je težak čin, on se kada mu se dodatni faktori priključe lako pretvori u samouništenje. Očekujem da se uskoro njegov rad počne meriti konjskim snagama. Umetnik je postao mašina koja ne porađa, već služi savremenom trenutku koji – sasvim je sigurno – neguje strah od oslobođenog autora i oslobođenog prostora za njega.