Kulturokratija

 Ne bih bio ni za kulturu koja želi da preuzme vlast, vrlo brzo svi bi želeli da ostvare nadmoć nad drugima, ali balans da. KULTUROKRATIJA nije vlast u kulturi, nego vladavina kulturom. Ponašanje iza kojeg stoji ličnost i želja da imamo vlastito mišljenje mogli bi biti predlog za neignorisanje kulture. Kultura je čak potrebna i u kulturi. O politici da ne govorim, o ekonomiji stvaranja siromaha, takođe. Zar je malo nekom pojedincu vratiti smisao posle ishabane psihologije od trke za ekonomijom. Jer ako se potpuno uništi umetnost, kultura, prosvetiteljstvo… ni dizajn više neće moći da pomogne opstanku sveta.

Imati što više, postao je model koji se u svemu proširio. Karcinom i nije ništa drugo do bes suvišnosti tela. Svega imamo premnogo oduzimajući to od nekog. Nekada je to naš bližnji, nekada planeta, emocija, stav… Taj model konglomerizma i impresije prema njemu preneo se i na govorništvo. Ljudi toliko pričaju da to pomalo deluje na kupovinu u supermarketima, ili na trku prilikom rasprodaja. Ljudi kao da žele da rečima ukažu na svoje postojanje. Koliko puta sam čuo da se komšije materijalno takmiče, samo zato da bi nadvladali komšiju. Slični su postali i razgovori. Zavladala je logoreja. Brbljanje postaje model koji je teško zaustaviti jer on kazuje da smo nesretni i nezadovoljni. Skoro da više nema govora, razgovora, razmene misli i razumevanja.

Strah od kulture toliko je narastao u novoj političkoj sociologiji da ni reč ne smeš da progovoriš o utopijama. Odmah ti vele, zavladale su distopije. A, onda ja moram da učinim dodatni napor i da im kažem, dobro, ali rađaju se nove adistopije, mladi teže pokretima zanosa i idealizma, skoro biološki. Nagon raste, da učine nešto lepo za ovaj svet, druge i sebe. Mladi teže „bezneživotnosti“. Moram da rastavim ovu reč da bi je pojasnio: Bez – ne – životnost. Prvo je bila životnost, pa je nametnuta neživotnost, sada bi bio red da treći stepen negira neživotnost. To je napredak i razvitak posle kraja, ka novom i inspirativnom.

Pa, možda i ovo, kad ih nema, vreme je za utopije!

Ako profit određuje vrednost umetnosti ili kulture, onda pokvarenost razvija korupciju. Zbog toga kultura mora imati drugačiju ulogu od ekonomskih zapovesti, umetnost mora težiti slobodi: proizilazeći iz nje i odlazeći ka njoj.

Za pet minuta moguće je napraviti genijalno umetničko delo, ali su decenije potrebne da se ono shvati, da ga teoretičari razumu i prihvate. Kad svet shvati da treba da prestane da guši kulturu, civilizacija će krenuti u sasvim drugačijem pravcu.