Lična radost danas je najstabilnija država. Teško pomešani interesi i granice, pa i ljudi, doveli su život do samog kraja. Kao da se može reći: Srećni smo jer pripadamo generaciji koja je doživela smrt. Kako se smrt može doživeti! Ona je poslednja opomena da još nešto možemo da promenimo. Zaista, zar je rat očuh svih stvari!
Za sva vremena i sve generacije zavladao je palanački duh. Mislimo da smo najbolji samo zbog toga da bismo ponizili one iz sveta. Ali, isto tako, deo palanačkog duha je podržavati svet radi poniženja lokalne psihologije. Gde god se okrenemo, vlada palanački duh malog naroda. Ali, ako čovek shvati da je mali i da su to njegove mogućnosti, onda nestaje taj palanački duh unutrašnje i spoljne prepotencije. U ovom trenutku za sve što se dešava na planeti odgovorna je imperija. Rasprostranjeni globalitarizam posejao je svoju moć, i ona se dobro primila.
Ostaje šansa da činimo male promene, male pobune, iskrene sugestije koje grade nove osnove (iz izrazitih i realnih utopija) za opstanak. Opstanak postaje pojam koji treba ponavljati. Jer, čim pomislimo da su moguće velike promene, upadnemo u globalnu zamku da ovladamo drugima.
Možda je kraj istorije predlog za srećnu državu?!
Ali, često smo svedoci, istorija ne poštuje ljudske pretpostavke. Izdaje čoveka, posebno onog koji želi večno da vlada ali ga, pritom, ne zanima večnost, već vladavina.
Ljudi vole prirodu preko ekrana više nego da odu do nje ili žive sa njom. A kada odu do šuma, potoka i livada, osete gorko razočaranje – nije to prava priroda. U njihovu retinu ušla je moć ekrana bez napora. Možeš da kuvaš, spremaš, čitaš i povremeno baciš pogled na ekran. I šta vidiš? Vidiš lepotu koju izbegavaš. Ali, ona je tu… u tvom stanu… nema potrebe da isprljaš cipele.
Zar su utopisti krivi što se ukotvila apatija.
Priroda nije problem, već „otuđenko“ – čovek zvani „nepokret“, a takvim čovekom je najlakše vladati. On poštuje samo zakone društva (krda) i ne poštuje ništa oko sebe. Makijaveli bi rekao Vladalac.
„Izveštačeno biće gline“ oblikuje vlast po njenim mekanim mehanizmima. Kad osvaja vlast, ne žele više preobličavanje. Ali, istorija nas uči da se ta stvrdnuta glina jednog dana, ipak, raspadne i da ni njeni parčići više ne mogu spasiti želju za političkom dominacijom. Svako ko plaća porez poražen je. Legitimno pravo svake države da ti uzme poslednju crkavicu teže je psihološki nego ekonomski – kapitalizam, to je ispravna glad za siročiće.
Osnovni zadatak korporacija je da se ne vrati duh „63“. Nada je dobra za siromašne, ali ne i za bogate.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
