Danas nam je nužno izrazitije sagledavanje sveta i njegova imena. Nekad se to zvalo revolucija. Sad postoji strah od te reči. Dosada, nastala od vremena u kojem nema novih predloga, pre svega, zasnovana je na autokastraciji.
„Totalitarizam nad totalitarizmima potrošačke zavisnosti“ misli da je besmrtan (pod tim se podrazumeva večno robovanje ekonomiji) i da jedino aritmetičko umnožavanje materijalnog bogosluženja može čoveka učiniti postojanim. Sam čovek, što je još veća izdaja samog sebe, ne želi da napusti tu ulogu iskorišćenog bića.
Ono što je sigurno, retko ko je u ovom svetu zadovoljan. Možda jedino ropsko-orijentisani-i-naterani potrošači, robovi artiklističke truleži. Materija je podložna raspadu, kao i istorija, tim pre – eto – raste nekrofilska mobilizacija ljudske psihe. Treba putovati vozovima druge klase, kao što je to činio Gandi, i shvatiti vapaj zacementiranih zidina savremene egzistencije u koje je smešten čovek.
Na sceni je aviđaja.
Svi bulje u ekran. I na momente ti se učini da oni traže vizije, ili žele vidovitost koja ih vodi sutrašnjem raspoloženju, ali ne. Oni bulje u svetlucavo ogledalo, da bi zadovoljili onanističke uspavanosti i zaslepljenost. Pitam se šta je vredno toliko vremena provedenog za stolicom, ispod nametnutog E(krana), pričvršćen za nepokretnu misao. Možda spontano, a možda i tendenciozno, samo zato – ponekad pomislim – da se ne bi mogla dići revolucija.
Sve bi se to moglo nazvati: Dobro smišljena sloboda! Prevara koja te nagoni da ne poveruješ u nju. Tehnologija uma je najviše napredovala, ali – upravo – protiv samog čoveka. Ponavljam istu misao, ali ponavljati ono što se bori protiv ponavljanja sudbine istorije – inovum je!
Isceđeno društvo postaje bolesno i siromašno. Floskula vladavine privatnog vlasništva – iscrpljen, spasen – više ne važi. Lagano, ali sigurno „privatstvenost“ ili „privatštvo“ izbrisaće čoveka iz glasačkih spiskova za slobodu i demokratiju. Vladaće samo masovna telesnost.
Daj sve što imaš i uzmi manje nego što ti treba. Revolucije ne smeju biti krvave, nego poetski domeni nenasilja i igre. Lična revolucija, individualni anarhizam i život protiv surovosti realnosti. Okupiti se u okrilju intimne neraskidivosti, čitati tajno pisane tekstove, radovati se narativnoj toplini, obelodaniti vrednost vremena, naznaka su obićevljavanja lepote. Kad pesnici počnu da se bune, tenkovi će početi da pevaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
