Sve veliko izaziva suprotno od sopstvene ubeđenosti. Nekada, u vreme totalitarnih sistema, disidenti su davali otpor. Mnogi misle da je komunizam urušen zbog snage američkog imperijalizma, ali nije. Komunizam su urušili pojedinačni protivnici, oni čija je reč kritički, lagano urušavala divnu ideju sa pseudo realizacijom. Sada je slično.
Globalitarizam jedino može urušiti svest o „malom“. Malo nije namet jedinstvene politike kapitala i oporezivanja, nego kvalitet odluke i izbora. Imati malo ne znači biti inferioran, već slobodan. Kada čoveku ne treba mnogo, on zadovoljava sopstvenu ekonomsku sujetu i postaje dobar ekonomista. Uzaludnost se razvija kada pratimo sistemski orijentisanu ekonomiju makro zahvata. Tu nema izbora niti šansi.
Svako treba da obrađuje svoju parcelu ne zaukavajući se samo ka potrošnji nametnutog bogatstva. Trošiti pare znači nemati ih. Novac je, sam po sebi, amoralan, ali on može biti moralan ili nemoralan. Svestan čovek nema dileme: novac i tehnologija su dobri samo ako su u službi humanih namera. Šta je bolje – imati čist vazduh, vodu, zemljište, upražnjavati redovno seks, radovati se, imati prijatelje… ili zgrtati gomilu „zelembaća“. Zarada zarad sveopšteg dobra, podela a ne deoba – nužni je gest u ekonomiji. Novca ima premnogo. Mašine za štampanje novca su napredovale, ali je nazadovala njegova dobra raspodela.
Kapital, sam po sebi, ne bi bio zadato zlo da se nije pretvorio u kapitalogiju. Savremena vremenska prognoza glasi – biće sunčano sa puno oblaka. Zašto je zlo tako rasprostranjeno? Zato jer ga je najlakše opravdati. Otkud onda uspeha u ovakvoj ekonomiji poraza? Pa otud što je apologetizovana u čoveku.
Ali, ipak, čovek bi mogao da se menja i da menja nešto oko sebe. Miris novca pri vrhu nosa mogao bi se zameniti mirisom prijatnosti i prijateljstva sa životom. Zasad, afirmiše se jedino – otimačina!
Svet ide u pogrešnom pravcu.
Ekonomija postaje iscrpljenost. Tumor se rađa od reči umor. Ka čemu šprinta čovek? Čini mi se samo viškovima, a oni izraženi u novčanoj masi najlakše se zgrću. Kad imaš malo novca, smanjio si mogućnost da kupuješ otrove. Pre neki dan obradovao me je grafit, verovatno nekog mladog buntovnika – „Trošim pare na utvare!“
Ekonomija je postala politika ega.
Pare služe samo zato da podignu lopovsku aktivnost. Ali jedan krimos me je demantovao. Rekao mi je: Pa, ako misliš da je lako biti lopov, budi ti lopov. Razmnožava se strast za ciframa, a zapušta se ljubav. Po mom mišljenju, to je loša ekonomija. Ne treba glasati za one koji su protiv nas. Postajemo slobodni samo onda kad ne mislimo koliko imamo para u buđelaru, kad smo rasterećeni egzistencijalnih nameta, kad smo zasićeni malim potrebama… Predati se vremenu, sa kreativnim pogledima ka zreloj individualnosti je spas.
Može se umreti od nedostatka zalogaja, ali i od zagušenja hrane čiji je potomak – Višak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
