Mimart

 MIMART je veliko pitanje, bez znaka pitanja. Zašto? Zato jer ono ulepšava svet surove stvarnosti, tako da nikog ne povredi. U pitanju je umetnost nenametljive lepote. Njen osnivač Nela Antonović, i sama veli da ne zna da li je grupa MIMART utopija ili opsesija. U svakom slučaju, u njenim predstavama oseća se produbljena potraga za mudrošću praznine.

Ponekad se pitam otkud Neli toliko snage, jer pored toga što sam često na njenim predstavama gledalac, ja sam i njen prijatelj. Prijatelj po životnim razmišljanjima o pozorištu, o ostvarenju festivala u šumi, po scenskim mukama kako realizovati jednu predstavu. Jer, ovde, nije lako biti alternativni particip. A onda se prisetim njenog korena i oca Radovana Radovanovića, jednog od naših najvećih kondicionih trenera. Još davno dok Nelu nisam ni poznavao posmatrao sam njegove treninge sa igračima „Partizana“ – bilo je to za vreme trenerovanja Ante Mladinića – bile su to prave baletske piruete, elegancija i uzvišenje jednog sportskog zanata koji se zove – fudbal. Ponekad i on, zajedno sa njenom majkom Radmilom, učestvuje u predstavama, dajući doprinos starog asa i veterana poznavanja pokreta, tela i disciplinovane misli. Uobičajeno, sada već „objektivno“ sazrela, Lidija Antonović drži objektiv i sve to beleži foto-aparatom.

Na ovoj posvećenosti u SKC izložene su fotografije, teku predstave i predavanja. Preko tridesetak predstava ostalo je u zapisima, ogroman foto i filmska dokumentacija, te tekstovi koji sa respektom uobličavaju ovaj jubilej. Nijedna scena u njihovim predstavama nije inferiorna. Nela, barem se tako čini, sa lakoćom organizuje niz apstraktnih slika. Zatim ih povezuje i pušta da proteku kroz ritam, muziku, lepršave kostime i pokret. Pokret je misao iskazana telom. Govor telesno definisanog aktera na daskama, počesto na ulici… u fontanama, parkovima … svugde gde prostor mirisom izaziva teatarsku aktivnost.

Kroz njenu trupu prošlo je mnogo učesnika, svi su oni – porodica. Nela širi odgovornost za prirodu, umetnost i ljudsko biće. Ivana Vujić kaže za nju da ona istražuje nove forme plesa, a to su sloboda i agilnost. Ona je animator kulture koji bežeći od veštačkog traži svoj dom. Zbog toga Zoran Popović, pozorišni kritičar, kaže da je MIMART nužnost opstajanja na sopstvenom, duhovnom putu. Milica Zajcev ističe njen rad u radionicama i prenošenju rafinirane interakcije … lelujavost i ženstvenost pretočeni u timski rad.

Ponekad se Nela i ja prepiremo oko filozofskih stavova. Ali, ja joj najčešće zameram što više ne ispolji svoj dar pisanja. Njeni tekstovi u „Ludusu“, „Sceni“ i drugim pozorišnim časopisima kazuju o njenom pisalačkom potencijalu. I kao što u teatru govori neverbalnim sredstvima, tako njena intima introspekcija poseduje spisalački rundament. Jer kao što je zadatak da se život pretoči u umetnost, spoji neverbalno i verbalno, tako je istovetno vredno Pozorište vratiti u život.