Molitva za ravnotežu

Da li će se iko setiti da već kad želi da nešto iskoristi da mora to i da rekultiviše, ili nadoknadi. Zatečeni smo u logoru slobode: Možeš da radiš šta hoćeš bez odgovornosti i krivice, jer se svet ustrojio ka jednom jedinom modelu – Veliko ždranje prirode. Čovek ne napreduje u zlu, već nazaduje u dobroti. Zar ne piše u Kuranu da je čovek uvek i uvek i samo na gubitku, sem ako čini dobra dela. Njih nema, ali nam rastu institucije i birokratske mengele.

Zato verujem u minimume. To je stanje bez ambicija sa ciljem da se odupre narastanju i napretku zloduha – kako bi rekli Levi-Brilovi junaci primitivnog mentaliteta. Manje, pa još manje… e, tada stvarno napredujemo. Možda bi tema „malo“ mogla biti i tema oporavka globalitarizma. Malo spasava veliko. Jedan primer objašnjava sve. Rečeno je: Slušaj one koji ne znaju da vode društvo.

Zbog toga sam religiozan prema malom čoveku i prema trideset šest pravednika jer ne znaju da to jesu. Skoro je više nezamislivo da može postojati red, ispravnost, odgovorna tačnost. Zavladala je kolektivna otimačina ravna lopovluku, jer čovek nije više čovek. Drugi za njega postoji samo zato da bi mu zavukao ruku u džep. Zato je zabetonirana neravnoteža, jedni pate, drugi su u bolu. Svi smo u različitim krevetima iste bolnice, pevao je Bodler. Tržišni nagoni oteli su slobodu, to je takozvana sloboda. Prava sloboda otela se svim pravilima. I više ne postoji.

Čovek bi sada želeo i vreme da potkrade, ali mu ne ide baš najbolje. Od najgoreg čoveka nema boljeg. Dobrota je na samrti, a čuda – ipak – postoje. Ako ne zamerim onom ko me je opelješio, taj kao da nije ni ukrao. Ako zameriš bogatašu što je bogat, to znači da si još gori od njega. Zavladao je sistem „noceba“ – suprotno od placeba. Sada ljudi rečima ugrađuju svoju negativnu energiju u druge, apriorno, te navode na loš ishod i potajno ti žele da ti bude loše. Reči nisu stvorene da bismo varali – kaže blaženi Avgustin – već da bismo preneli svoje misli, činiti obrnuto je greh. Pomešali su se predstava i stvarnost sveta, zato su sada svi na gubitku. Zlo je toliko naraslo da je uvek bilo ovako, o bože…! Svi živimo u cunamiju. A treba nam mirna površina zlatno-zelenih talasa. Onih koji dopiru do obale i obaveštavaju nas da svi nosimo okeanično osećanje, ali i kaznu diferentne raspoređenosti. Protivteža je žrtva. Zato moja prijateljica, Ivana Nedović, često citira svog oca povodom klimatskih nepogoda – Onaj ko je travu pokvasio, taj će je i osušiti.