Ne

 Naravno, upomoć će ti priteći medikamenti, ali to nije više čovek, već biće zvano „šaka pilula“. Štiteći se od drugih, ti stvaraš krater (ne karakter) u sopstvenoj psihi i identifikuješ se sa isisivačima (vampirima). Veća šteta od koristi. Sada se pokazuje da su udarci od odvezanosti jači od udaraca od vezanosti. U Takeši Kitanoovom filmu „Lutke“ dvoje hodaju svetom vukući, vezanih ruku, konopac. Deca trče za njima i ismejavaju ih: To su „vezani“. Pojavljuje se industrijska ljubav, ali industrijska zabrana ljubavi. Množi se „ne“ umnožavanju i davanju emocija. Osnovna floskula je – „sve je u glavi“. Ljubav pripada proračunu, što kraće traje – isplativija je. Partner se ostavlja iz interesa. Proračunatost, već na startu, ljubav ne moli. Jer kad nemaš emocije, začas skočiš do šopinga… kao nadoknadu umesto strasti i seksa.

„Ne“ štrči iz analnog.

Još davno, u knjizi „Obično pre podne“ objavio sam pesmu. „Deca najlepše izgovaraju reč – Neću!“ Kod njih je to stav sazrevanja, znak da napuštaju doba identifikacije i prelaze u individuaciju. Žele da budu svoji i tako se štite, najčešće, od nameta i projekcionih želja roditelja. Kad dete kaže „ne“, to je prirodno. Ako mu ga zabranjuju, u njemu se nagomila kompenzacija njegove upotrebe. „Ne“ kasnije postaje deo njegovog portreta koji samoživo emancipuje fisiju. Neposlušnost i nevaljalstvo su uslovi dobrog ljudskog razvitka. Ne treba suzbijati benigno kod dece. Ono je opasno ako naraste kao i sam (fizički) čovek. Reći „ne“ prema „ne“ prvi je znak napuštanja trauma. Kad se „ne“ pretvori u „da“, kad se analno razvija ka genitalnom, čovek postaje odgovorni putnik na putu života.

Futuristička istorija želi nezrelog čoveka. Ovisnog potrošača čiji nagon za kupovinom stremi iz dupeta. Zadovoljenje želje iz detinjstva suptilno je preobraćeno u potrošačku nepersonu.

Danas ljudi ne žive ni „da“ ni „ne“. Zavladalo je gospodarstvo neodređenosti. Bez identiteta, čovek misli da mu je najbolje jer je neprestano u areni gladijatorske pozicije. Niko ne želi da uzme Servantesovog „Don Kihota“ i pročita da je u životu najvažnije naučiti samo dve reči, a to su „da“ i „ne“. Razlikovanje kad ih treba upotrebiti plod je prolaska kroz iskustvo i patnju. Ako ne znaš da kažeš „ne“ mržnji i zlu, a znaš da kažeš „da“ neljubavi, onda već kao dete, ili mlad čovek, živiš ostarelost. Mladi sada, kad su slobodni, uglavnom kažu „ne“, a kad ih nateraju „da“. Ali „da“ ne bi trebalo da bude konkurentno „uspešnom ne“ u biznisu, ono bi trebalo samo da pridoda svoj atribut zreloj celovitosti. A to su spoznaja i humanost!

Očekujem da se uskoro održi naučni skup, ili festival na temu „uspešno ne“. Ono je za sada još samo u konspirativnoj koncepciji. Nema legalitet u trajnoj i univerzalnoj vrednosti čoveka da se spontano i nagonski susreće sa čovekom i podeli zajedničko vreme.