Nenajavljena umetnost

Tada nas jednostavno preplavljuju iznenađenja. Kao da bi se moglo reći: Moja vera je poraz od onih u koje sam verovao! Neverovatno zvuči, ali najviše te zabranjuju senzibilno najbliskiji, marginalizuju te oni kojima bi trebalo da pripadaš. Kad odlučuju „tvoji“, više nisi njihov. Nije tu u pitanju sujeta, koliko navika o preuzimanju represivnih ingerencija. Najopasniji po subjekt autora je konkurentski identitet. Važno je eliminisati blizance. Opet, ali i na sreću – iz vrlo nepojmljivih razloga – pomažu oni koji nisu „naši“.

Umetnik ne treba da zna ništa o umetnosti. On treba da stvara nesvesno i odgovorno. Tako se afirmiše delo nekontrolisanog ishoda. Unutrašnji zrak, pre svega, jeste merodavnost koju treba potražiti. Ili, čekati da ona potraži tebe. Umetnost je nametnuta samostalnost. Autor je tu samo kolateralna pojava (zauvek). Zbog toga je smrt autora ujedno i njegovo vaskrsenje.

Spoljašnja odluka o pristupu stvaralaštvu razvijena je oportunost prema umetničkoj tehnologiji. Postupak množine uspavljuje kreativne potencijale i izazove. Ići neprestano istim šinama, odmor je za mozak, a zamaranje bića. Individualna gerila teži iskorištavanju unutrašnjih resursa samog čoveka. Pa se čini kao da neko drugi stvara umetnost njega. Nagomilavanje množine i opravdanog eliminiše značaj konzumenta i percepcije. Što manje umetnosti, to veća kondenzacija vrednosti. Umetnost ostvaruje sopstvenu umetnost kad je posvećena. Ona je iznenađenje pristiglo iz praznine, beskraja i nepoštovanja istorijskih znanja. Umetnost koja liči na umetnost nije umetnost. Umetnost, to nisu ustaljene estetike, već oda lepoti kroz garež egzistencije. Ali, ako težimo da umnožimo iznenađenje, ona se pretvaraju u okamenjenu tehniku. To je proces poniženja unapred sastavljenog znanja.

Nenajavljena umetnost je obaveza postavljenih pravila rizika. Ne smeš o toj tajni ništa znati jer je znanja premnogo oko samog umetničkog dela. Zbog toga je samo jezgro izdaja tehnološkog procesa.

Autori treba da pišu teoretske tekstove, a teoretičari ne treba da stvaraju dela umetnosti. Umetnost je jednosmerna: Davalac – Primalac! Nema relativizovanja ni inverzije. Istorija umetnosti zasniva se na instinktu i prevaziđenom zanatu.

Intuicija popravlja čoveka! Prethodni, a i ovaj, vek porodio je nove obaveze prema umetnosti – nepoznato je particip uobličavanja, stvaranja i iznošenja opusa. Otvorenost za umetničku nenajavljenost sadržana je u slobodi ličnosti i autorskom natucavanju. Umetnost je savršenstvo koje ne razume pamet.