Treba primetiti ali ne i pristati na ovakav svet u kome leto ne zaboravlja na zimu. Klima se menja a mi, ljudi, doživljavamo udarce dostojne onoga šta mi činimo prirodi i kosmosu. Kad se krene od nemogućnosti, pojavi se nemoguće – žar čudastvenih sledova kojima se i sami iznenadimo. Naopako dobro vidi naopačke. I tako se ostvaruje ravnoteža između normalno – nenormalnog – normalnog. Izvrnuta slika bolje sagledava prirodnu suštinu.
Treba sebe poništiti i učiniti milimetar na promisli da se kuvanje svetske čorbe malo rashladi. Zbog toga iracionalni deo leta preko frižidera, zamrzivača i klimatskih zahlađenja daje čoveku do znanja: Čoveče, malo ohladi! Prži… prži… pa zahladi. Od zaborava je nemoguće oteti istinu, jer ako ne zaboravimo, pamćenje nas opominje na ishod i posledice. Treba pamtiti i zaboravljati. Kad se ta dva stanja u nama zbratime, ideali traju.
Mladi su počeli da savetuju starije jer oni sve vide na internetu. Nije bitno iskustvo, već zapisi iz virtuelne promocije površnosti. Još tragičnije je što stariji ne opominju mlađe na survavanje u bezdan bez ljudskosti iz kojeg će se posle i njihova deca teško izvući. Stariji ćute jer im je tako najlakše da odgaje decu prepuštenu kataklizmi. Pitam se da li će čovek moći da jede virtuelne iskaze, simulakrume, spekulativne artikle… ili će se desiti neko čudo koje mi nećemo više moći da razumemo. Epoha je na prelomu. Ili će se potpuno razboleti (odvajanjem od čovečnosti) ili će rehabilitacija naznačiti svoj značaj. U Haosu je nemoguće prepoznati stradanja niti izlaz, nužno je iz njega pobeći.
Odvalila se stena od sigurnosti.
Junak se okliznuo o kamenčić. Nije nemoguće da će ova epoha, upravo, na malom zglajzati. Potonuti kao Titanik ili Atlantida kada je bila najsavršenija i najpotvrdnija. Veliki zalogaji uguše čoveka. Savremena imperija zove se materijalno gutanje. Mi gutamo sve postojeće, nas guta Crna rupa. Zbog toga više od reči promena volim reč Novo. Nje se čovek plaši kao đavo krsta jer je za novo potrebno probuđenje i napor. Teško prepoznajem mlade koji kažu – To sam ja. Odgovornost im je strana jer se inercija masovne psihe širi kao cunami. Fejsbuker – kako to gordo zvuči!
Teško je uništiti nove tehnologije jer one proizilaze iz smrti. One jedino same sebe mogu uništiti. Najava da će se pronaći veštačka inteligencija izazvaće kod mašina taštinu, a onda sledi rat… kao što se to desilo i kod čoveka. Rat, to je osnova naših preispitivanja. Da li će on ikad prestati na ovim prostorima ili će doći do mira, to niko ne zna. Ali, ono što može biti spasonosno jeste da tu veliku nemogućnost pretvorimo u individualnu neobavezu. Možda nekad možemo odložiti oružje protiv drugog, možda možemo (još nije kasno) uložiti sebe u umetnost i kulturu jer Globalna ikona počela je i njih da proždire. Poznato je da su nekad i sami intelektualci opasniji od policajaca. Nagon za bogaćenjem daje im moć i vlast za uništenjem kritičke misli, potrage za lepotom i smislom. I prepoznavanje da je prošlost bila samo smanjena dimenzija zla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
