Neoplanta

 Režiran u novosadskom pozorištu „Ujvidek sinhazi“, ova predstava naznačuje sportsko borilište u kome neko i strada. Naime, ova predstava, ogrljena Sterijinim i Bitefovim nagradama (sve sem za režiju, a i šta će Andrašu Urbanu nagrada?), krči nove teatarske estetike, zasnovane na fudbalskim manirima. Pozorišna trupa, sastavljena od uniformisanih glumaca u crnim kostimima, pokazuje atletske sposobnosti na sceni. Glumci trče, preskaču stolove, valjaju se i siluju na daskama sa neviđenim aktivizmom. Svemu tome potpomaže i samoglasničko utemeljen mađarski jezik.

Laslo Vegele veli da mi nismo izuzetni niti jedini đavoli. Svugde je tako, u Londonu, Berlinu… ali intelektualac je dužan da kritikuje svoj atar. Zbog toga, u ovoj predstavi, uviđamo mržnju i poraz nerazdeljenih vekova ovog grada, kojeg Slobodan Tišma naziva – „URVIDEK“. Znači, nije to srpska Atina, niti trg Miletićeve uzdignute ruke, već grad nesloženih nacionalnih grupacija. Sudbina ravničarskog grada uvek raste ispočetka. Mržnja je slađa od razmene diverzitetnih potencijala, kolektivni ego nacionalizma uvek je lako pokrenuti – Pakao, to su oni drugi!

Niko ne razmišlja da je živeti bez lepote greh.

Postupak koji Andraš diktira u pozorištu je nostalgija za spartanskom emancipacijom tela. Kod njega govori pokret, snažan gest, intenzivni glas parole. Zbog toga je neminovno, posle svake njegove predstave ostati neravnodušan. Jedna dramska spisateljica rekla mi je, posle gledanja Andraša: treba mi tri dana da se odmorim. Ali, upravo, to i jeste zvuk kojim se diktira unutrašnji nagon stvaranja. Jezik je diktator, citira Mišela Fukoa Laslo Vegel. Sličan je i scenski postupak. Jezik je ognjište čovekove onotologije, ali to ne znači da je i prepreka pomešanosti njegovih značenja. Postoji priča o tome kako je Grotovski režirao jednu francusku damu. Pošto je slabo znao francuski, glumica ga ništa nije razumela. Onda je on počeo na poljskom da joj objašnjava šta da radi i ona je sve razumela. Nije znala poljski, ali je razumela značenje glasa, uputstvo rediteljevih ruku, pogled i naznake telom. Andraševi glumci su veoma spretni, uigrani, homogeni i komunitarni. Sa njima je lako osvojiti koherentno delo, njihov nastup veoma je sličan fudbalskim ekspresijama. Bio sam fudbaler i znam to pismo iskazano na zelenom tepihu.

Zbog toga Andraš Urban deluje kao trener, kao fudbalski selektor. Uostalom, na poslednjoj konferenciji na Bitefu – koju je vodila Jelena Bogavac – on je sedeo pored književnika Lasla Vegela, glumice Silvije Križan u plavoj trenerci sa belim prugama na rukavima, kao pravi kouč nove pozorišne riskantnosti koja razotkriva zlo.