Neprimećenost

 Štaviše, kolektivna institucija ne dozvoljava razumevanje ili, još bolje rečeno, razvija moć ka nerazumevanju. Bitno je ne razumeti stvaraoce koji krče epohu. Oni su, u najozbiljnijem smislu, i najveći neprijatelji. Imati vizije, proročki pevati, anticipirati – znači biti neprijatelj vremena. A vreme je prolazno, bezvremenje je neprolazno, ali neuklopljivo – diskrepancija nužde. Zbog toga volim ljude koji nemaju odoru za prikazivanje, već pregalaštvo za dodir budućnosti.

Jedan od takvih ljudi svakako je i Vladeta Kolarević, pesnik iznikao iz narodnih umotvorina, beležarstva po grobljima zaboravljene paganske misli i pregalac receptivnog uha. On voli da sluša ljude, on voli da osluškuje sopstvenu dubinu. Zbog toga su njegovo opredeljenje da bude antologičar biblijske svakidašnjice i njegova pesnička misija pod znakom jednakosti. On je pristalica naracije toplog duha i pesničkih slika zaleđenih u prirodi i u dubini samog čoveka. To su ritmovi odgovornog bića u samoći, nepriznatosti i neprimećenosti.

Ali, upravo zbog toga, možda i više… on traga za prekrivenim zapisima, on neguje duh Sretena Božića – jednog od najvećih proznih pisaca Australije, on samostalno izdržava beležnicu punu zapisa o narodnim umetničkim delima. Vladeta Kolarević je pesnik samostalnog stiha i nenametljivog pesničkog participa. On tihuje u svom zaseoku Brezovac i u dugim šetnjama obilazi seoska domaćinstva nastojeći da duže ne budu neprimećene. On beleži ljudske iskaze, sudbine i nepropadljivu moć spontanog stvaralaštva naroda. Svaki čovek je pesnik! Svaki čovek nosi u sebi mudrost svetih tekstova Biblije i Kurana, Veda i Jevanđelja, jer čovek je sazdatost od kosmičke tihosti.

U svojoj najnovijoj knjizi zabeleženih slika, pod nazivom „Razboj na sokaku“, on definiše otvoreni proces traganja za izvornim pevanjem prve mudrosti. Večna igra zalog je trajanja tradicije. Tako jedne pesme ne bi bilo da nije zabeležio agilni Kolarević.

– Igraj nogo, nije mnogo/Ako stala… otpala…

Ne treba stati, treba se kretati ka životu i plesu, ka biću i postojanju.

Pre neki dan sreo sam slikara Radomira Damjanovića Damjana i on mi veli – Božidare, samo kretanje. Njegovi mudri saveti koji hodaju desetak godina ispred mene, uvek su dobrodošli. Može se biti neprimećen, to je čak čast kada je nametnuto plauzibilno isticanje. Neprimećivanje je zalog za ispravan put, duboku subjektivnu umetnost, za stavove koji su oslobođeni trendizovane manipulacije. Ovom knjigom Vladeta Kolarević ispravlja naš nemir prema baštini, izvlači je iz zaparloženih atara i nadalje skrivajući svoj pesnički personalitet. Ali, kako i Damjan savetuje – treba se truditi, sve dok možemo da izdržimo.