Normalni dani

 Običnost, takođe, može biti način da se potpunije proživi. Zbog ovakve situacije u kojoj smo raspeti između poplava i suše, duša se iscrpljuje. Kao da smo na krstu bez ikakvog razloga. Čovek se pravi lud da ni za šta nije kriv. A u ravnici se kaže – kriva je levča! Čovek svaki čas priželjkuje da mašine preuzmu odgovornost. Zaželeli smo se normalnih dana u kojima neće biti stresova, uvreda, iskorištavanja… Željni smo pozitivnih vesti, a ne samo tragedija, nesreća i ratova… Sada je u foto-šopu moguće sve nesretne trenutke još više pojačati. Izraziti ono što čovek nosi podsvesno u sebi. Ideal postaje: biti protiv svakog. Umesto da okrenemo putanju i budemo za svakog. Možda je upravo, filozofija „sam protiv nikog“ današnji renesansni predlog za otpor prema sveopštem rušiteljstvu.

Pravi je praznik sresti dobre ljude, lepe trenutke i poštenu solidarnost. Na sreću ima ih. Kao da se iz dubine čoveka, kao trave iz asfalta, probijaju pozitivni gestovi. Ponekad se šalim, pa kažem – Ako te ne ubiju heroin, ubije te administracija. Lepo je sresti ljubazne ljude u kancelarijama ili za šalterom koji žele da ti pomognu, ili barem ne odmognu. Tako ja imam dve prijateljice u Opštini Gornji Milanovac koje mi pomažu da uobličim svoje amaterske sposobnosti prilikom pisanja projekata ili opravdanju skromnih sredstava kojima opština pomaže kulturu i ekologiju „Porodice bistrih potoka“. Zakoni se menjaju, zapetljanost se povećava, pa Katarina Čuljković i Ana Vasiljević ulažu trud da savladam račune, papire i nepoznanice. Ispunjavaju mi formulare, sabiraju cifre i uvek su ljubazne. Kad obavim posao, zahvalim im se, a one mi obično kažu… računajte na nas i drugi put.

Ne treba više pitati časovnike koliko je sati. Već emocije! Vreme je da se probudimo i priđemo bližnjima. Nema većeg bogatstva od toga. Onaj koji čini – nagrađen je! Zar nije lepo bez straha i gubljenja vremena ulaziti u kancelarije ili stajati za šalterom. Zar nije normalno biti normalan i očekivati normalne dane?