Bez obzira što sam doček Nove godine uvek bude događaj prepun konvencija, on uvek, pomalo, uliva nadu da će se nešto novo desiti. Očekujemo nova rađanja, ideje i susrete. Ponekad pomislimo da će neka viša sila sve to urediti i nadoknaditi naše inertnosti i lenjosti da sami pokrenemo novu stvarnost.
Svetica Hildegarde iz jedanaestog veka veli da se čovek najbolje ogleda u Bogu preko kreacije. Ne, čovek je skloniji ležanju kraj TV-a nego da mrdne guzicom i učini svoj život potencijalno sretnijim. Jedno je doček Nove godine, a sasvim drugo nova godina kao sled novih dana punih inspiracija. Novi dani trebalo bi da donesu korekciju prethodne godine i da zamene istrošene dane. Novo zamenjuje staro da bi staro i dalje moglo da živi. I da, upravo, na utemeljenoj starosti niču nova, uzbudljiva iznenađenja.
Ovih dana često sam recitovao jednu pesmu Vaska Pope. Pre neko jutro, iz dokumentacije, pustio ju mi je Milan Butrić. Pesma se zove „Velegradska pesma“, a otprilike ovako izgleda: „Kaže mi moja žena/a za nju bi učinio sve – Volela bih da imam jedno zeleno drvo/i da me neprestano prati po ulici“. Pesma jednostavnih Popinih iskaza kazuje o važnosti drveta života i njegovom sveopštem prisustvu na bulevarima, među betonskim pločama, otuđenostima graditeljske, urbane neinvencije. Zbog toga u jednoj drugoj pesmi pita davno preminulog komšiju: da li mi možeš reći, jesam li ja živ? Sa Milanom Burićem često razgovaram u ranijim jutarnjim satima o tekstovima. Imam često osećaj da tekst piše tekst. Kažem mu kako u redakciji radija lako i brzo pišem. Pa kako da ne, nastavlja stari novinar, kad je u ovim prostorijama još živi duh Kiša, Selimovića, Crnjanskog, Matića, Andrića…
Kad ne znam šta da radim u šumi, izlazim u dvorište i ogrćem se ogromnim prostranstvom. Grle me zvezde, nebeski svod i travnati beskraj. Tada se osetim skrušeno, proradi mi skromnost do minimuma, osećam malog čoveka u sebi spremnog da služi prirodi, čoveku i umetnosti. A onda, gotovo napadno čujem podsmešljivi glas – Pa, čoveče, zar ne vidiš da si sam!
Ne znam da li zagađenje poseduje svoj kraj ili je to beskrajna priča o čovekovoj ne(odgovornosti). Deponije se uvećavaju, smrad se širi, a prizori podsećaju na mrtve pejzaže. Čovek je do krajnjih mera emancipovao svoj nemar i dar da sve zagadi. Vazduh možeš očima konstatovati, reke su prepune smeća nalik na čoveka, a zemlja je u zabludi da će čovek ikad odustati od prljavih ambicija. Čovek je skeptičan da bi ga čist ambijent učinio radosnijim, plemenitijim i zajedničkijim. Lično, mislim da ni velika kataklizma ne može očistiti ono što je načinila potrošačka pomodnost, već da moramo zasukati rukave i početi da čistimo, pre svega, oko sebe… iznad svega, ono u nama…
Helderlin peva: „Moderno čovečanstvo, svojim tiranskim odnosom prema prirodi, menja svet oko nas proširujući pustinju…“
Reči se rađaju u Tišini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
