Ubrzalo se vreme, traume ne kasne. Možda čovek žuri jer želi da što pre sazna šta je to smrt. Gradska sredina pretvorila se u „žurbani“ model stešnjenih mogućnosti. Zacementirana realnost puca po šavovima, ali čovek ne želi više da zakrpi svoju auru. On oseća da je naš usud zapečaćen ekonomsko dogmatskim datostima. Vojislav Despotov se pitao: da nismo mi možda nastali od ljudskog roda?! I da je to naša sudbina!
Ne čujem samo od jednog čoveka pitanja: Zašto je ovaj dan tako brzo prošao? To postaje masovno pitanje uznemirenja duboke savesti, ako nam uopšte proradi. Prethodni dani, ipak, bili su smireniji i pažljiviji. Ko se toga priseća ne može biti ravnodušan na politizovani trenutak jureće ošamućenosti. Palimo svetla, a zatičemo mrak. Treba nešto učiniti da nas ne oduzmu od nas samih. Inkasiranje naše duše postao je račun sa mnogo cifara. Čovek nije više čovek istorije, nego čovek industrije. Vrtimo se u krug, neizbež daje snagu za nemoć. Ponavljanje večnog nikako da zameni ničeansku sentencu večno ponavljanje tragedije. Od količine besmisla i smisao se obesmislio. Šta će nam strah kad se svega plašimo. Predlozi da boljitak može biti san i stvarnost nisu zabranjeni, već skrajnuti u jendek civilizacijskog gliba.
Zbog toga sam delujući optimista, a ne onaj koji optimizam čeka, ili optimistički čeka. Čak mi se ne sviđa ni to da moderni spiritualisti neguju nadu. Nadanje postaje suvišnost jer treba stvoriti stanje u nama samima da Nada proradi. Kad zasučemo rukave, nada proživi, a onda se više ne odustaje od lepote. Možda ova stvarnost ne bi trebalo više da bude relevantnost za našu unutrašnjost.
Inicijative su nužne.
Opet, retko ko mi se ne žali da radi po ceo dan ne znajući za koga niti zašto. Onda umoran pristigne kući u pritvor okrnjenog komfora (jer ti uvek nešto fali) i tehničkih kvarova. Opsada predmeta do te mere je omamila čoveka da on više i ne pomišlja, mada drži do sebe da je misleće biće, da nešto promeni. Ušuškanost u domaćem zadatku poslušnosti cveta u svetu gde nema „dece cveća“. Čovek nije više slobodno biće, a to se ne primeti. Čovek postaje prefrigan i uljuljkuje se u potrošačkoj eri – izgubljeno će se naći samo!
Zaposleni i zauzeti ne razlikuju više ta dva stanja. Prvo im godi, drugo bacaju pod tepih. Važno je nekom služiti, važno je nikom politički i interesno ne pripadati. Sada nikom ne pripadamo (emocionalno) a služimo svima i svakom. Profitabilno prijateljstvo ne zamire, a iskreno tone u duboki vir nepopravljivosti.
Lepota je odgovornost.
Siromaštvo sloboda.
Kad čovek propadne, mora ponovo da se upozna sa samim sobom. Možda i taj dan jednom dođe. Dotle:
Beži od radosnog čoveka, samo ti štete može naneti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
