Cenzura je toliko napredovala da je niko više ni ne primeti. Više od njene tajnovitosti i zagonetnosti zaslužni su sami autori straha. Neko ih stvara, a neko koristi. Pre upotrebe, pre samog čina stvaranja, treba ga promućkati i stvarati bez hrabrosti. To je najsigurniji put. Niko te neće zabraniti, ali ćeš ti sam kontrolisati šta smeš, a šta ne smeš.
To je današnji model opravdanosti. Ćutanje je zlato. Uz svu govorljivost danas ga ima mnogo. Kao da se svi bave alhemijom. U svojim tajnim laboratorijama traže plemenit metal, ali dušu, od kojeg će se obogatiti – ne. Ali najsuštastvenija alhemija je, upravo, želja da se ne obogatimo, nego da čuvamo slobodu i kad cnezura menja oblike. Nije ista zabrana u prethodnom (ideološkom) vremenu i u demokratiji. Nekad si mogao da misliš svojom glavom i da te diskvalifikuju, a danas te niko ne eliminiše ali ne možeš ništa. Tamo gde nema cenzure opada kritički stav.
Najveća cenzura je privatno vlasništvo.
Kako bilo šta možeš da učiniš kad ništa nije tvoje. Bogataši su pokupovali medije, robu, novac, prostor… a tebi su ponudili slobodu. Kad ti neko nudi slobodu beži od nje kao đavo od krsta. Jer ona se ne dobija, ona se sama stvara. Sloboda je tragalaštvo za ispoljavanjem sebe, bez lažnog morala i društvenih stega. Ako bi oni koji mnogo i „opravdano“ imaju primenili na sebe autocenzuru, svima bi nam bilo mnogo bolje.
Od nevidljive cenzure gubi se imunitet.
Opada dejstvo kulturnog protesta, tekstovi ne uznemiravaju već uspavljuju svojom dosadom i količinom od koje ti se čini da više nema terapije. Bolesno društvo stvara bolesnog čoveka. Svi se pitaju: Kako to, ovo je društvo tolerantno, civilizovano, nema agresije, a strah toliko narasta. Kao da raste sam od sebe, bez ikakvog povoda. Potrebne su nove strategije posmatranja vremena. Naivnost otvorenih represija nije više na sceni, lako ju je prepoznati. Na delu je onemogućenost individualnog karaktera. Sloboda se suprotstavlja zabranama, ali još važnije je da ona proističe iz – Identiteta!
Cenzuru je teško otkriti u početku, a lako savladati; kasnije kad uzme maha lako ju je detektovati, a teško izlečiti. Mi smo sada u fazi duboke hiberniranosti slobode. Na dugoročnom planu cenzure nema šta da radi jer je već odradila svoje. Sejanje egzistencijalnog straha učinilo je čoveka nesigurnim i plašljivim, a zatim i oportunim. Vaša sloboda je kad mi odlučujemo umesto vas. Eto, i ja se pitam, da li je sloboda državna, društvena ili privatna svojina? Biti zabranjen danas je veliki uspeh. Neprimećivati epohu znači biti slobodan. Svoj!
Jednopartijski kapitalizam nam je oduzeo dileme. Znamo da nismo slobodni a mislimo da jesmo. Kao da nam je neko stavio ruku na levo rame, po uzoru na biblijsku priču o blaženom Jovu, i ne možemo da mrdnemo niti progovorimo. Poezija je izgubila hrabrost, naučnici prete uništenjem. Napredak je zalutao pod pritiskom progresa. Nedozvoljeno nije isto što i zabranjeno. U eri globane „prevare“ ni sloboda nije ono što je bila. Pitanje je: ako zabranimo cenzuru da li će biti slobode!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
