Danas kad težiš normalnom, društvo odmah na tebe baci prokletstvo. Moderne magije i dalje su u opticaju. Ovaj svet se, zaista, ništa ne menja – socijalni vudu nastavlja svoju misiju. Pronalaze se novi oblici anatema kako bi nehumanost trajala. Nocebo je zamenio placebo. I zato se nameće veliko pitanje epohi: Kako biti srećan u nesrećnom društvu? Dovoljno je, možda, pamtiti da se srećan može biti. To je klica koju treba zalivati. Sreća nije obaveza društva, nego spoznaja sopstvenog puta. Može se reći, pravi putnik je onaj koji hodi tamo gde nema puta. Bolji život i bolja stvarnost je ono što treba tražiti.
Dobrota čini da se usamljenost barem malo okrepi.
Inteligentni su, kaziva Mišel Onfre, najveći neprijatelji čoveka. Oni ne smišljaju zavere, nego ih sprovode. Inertni su i strašljivi. Oni su najsigurniji putnici ka taštini. Nekoliko puta, naravno, gledao sam oskarovca „Odavde do večnosti“. Taj film asocirao me je da dam ovaj tragični naslov. Pojačava se potreba zla da pokori drugog. Da ponizi omiljeno biće bližnjeg. I zada bol! Zlo se pravi da je nevino, sve dok poražen i ne zakukaju – Gospode, neka se zlo usmeri na one koji zlo interpretiraju. Izvrnut je poredak stvari. Upakovane su lepe reči prevare ubeđuje povređenog da je na dobitku. Zato Šekspir pevuši: „Pobožna lica, dobrotstvenom uvežbanošću slade đavola.“ Kao da smo stigli u tačku u kojoj čovek nema više šta da traži. Razmnožavanje nečovečnosti obrnuto je čitanje Biblije. Ono je postalo društveni normativ.
Pre neki dan slučajno na desetak metara srećem Čedomira Čupića u parku. Kao pravi čovek iz šume, vičem – Čedo! Čedo! On zastajkuje, skida šešir i ne ljuti se na mene jer sam ga zaustavio. Pričamo o smutnim vremenima, o faustovskoj duši, o delima koji množe bol… Čovek sada izbegava susret sa čovekom. A iz njegovog glasa curi nekorupcijska jasnoća – Ne treba ćutati!
Hajdeger je istinu nazivao „razotkrivenost“. Koliko bi sada trebalo „hajdegera“ da razmrse inteligentne, sofisticirane manipulacije. Pitam taksistu, koji me često vozi besplatno, šta misli o današnjem vremenu. „Sada jedni drugima samo žele da napakoste, čak bez ikakve koristi“ , odgovara mi, „nema reči u srpskom jeziku da se nađu za ovakvo stanje“.
Svi žele da džepare tuđu dušu!
Opet, mnogi stradaju. Lako se uspostavlja ravnoteža. Mnogi mi se žale da nemaju odbrambene mehanizme – sličan sam i sam – da se odupru najezdi loših postupaka. Nije isto biti nečovečan prema čoveku, ili biti nečovečan prema nečoveku.
Uvek je vladalo, a sad se samo pojačalo: Gori na boljega mrzi. Perfidni oblici izobličenja ugradili su se u moral.
Da ponovo vratim Onfrea u tekst – Da ne bih umro od ljudi i njihove negativnosti uzeo sam knjigu pod mišku, slušao muziku, unosio se u slike i filozofiju. Etici nedostaju dijamanti (Spinoza). I zato samo stvorena umetnost postojanja može da leči bivše, sadašnje i buduće patnje.
A možda ni ona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
