Odgovorna akorespodencija

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Ono što se dogovorimo ne spada i u kategoriju da se treba ostvariti. Nekad bi takvo stanje bilo skaredno ili osuđeno, sada postaje deo svakodnevnog manira. To je (izdaja dogovora) društveni kodeks i tajna uspeha. Zbog toga ponekad poželim, onda i moram, da budem u akorespodenciji za ovakvim svetom u kojem dominira izdaja.

Ja u šumi još uspevam da imam plan, da ga ostvarujem i da ga opet sačinjavam. Želim, iz minute u minut, da sledim svoje vizije. Već uveče planiram šta ću sutradan raditi. Planove ne držim samo u glavi, već ih beležim na beloj hartiji i onda kada zamišljeno ostvarim, precrtavam olovkom. Tako živi moje zadovoljstvo. Tako uspevam da učinim mnogo i za druge. Imam viška vremena. Imam sebe za drugog. U gradu je ovakav život, izgleda, nemoguć. Vreva, saobraćajna gužva i posebno nemar i neodgovornost čine da ne ostvarimo korektnost. A da se setimo ponekad da se izvinimo, tek to postaje mana koje se treba kloniti. Kermes u poslednje vreme doživljava svoju stilizovanost visokog ranga. Možeš da radiš štogod želiš, ako si politički podoban.

Zbunjenost ne nastaje što tako živimo, nego što to ni ne primećujemo. Nagomilanost nam treba više od svega, a – u stvari – više od pola stvari nam ni ne treba. Natrpanost nam služi da se sakrijemo iza svojih stvarnih emotivnih potreba. Ne živi se koncentrisano niti sa etikom i odgovornošću, ali zašto pitam se ja, kad je to najlakše! Sloboda se pretvorila u trgovinsko-farisejske tezge, bratstvo u otuđenost, a jednakost u prevare. Retko ko više ima muda, ali je važno da su nam kese prazne (ili pune, isti k….).

Bura je, a čovek pluta.

Zbog toga reč AKORESPODENCIJA danas ima novo značenje. Ona znači dati otpor nemarnom stanju. Ona znači da ne treba odustati od ispravljanja „krive Drine“, makar to bilo i nemoguće. Mada nije sve nemoguće. Jedino je sigurno ovaj svet ne može da se zaustavi u pravcu u kome je krenuo, ne može da kaže STOP i ne može da poželi plemenitije predloge.

Kad pristignem u grad, i ja počinjem da osluškujem zahuktali nemar. Grad ga koncipira kao relevantnost. Intelektualci kasno ustaju, a ja ih budim već oko pola deset ujutru. Promene su brze, čovek je sporiji od njih. Ne može da prati mašinu ili parira automatima. Zato kasni i izdaje. Sastanak najčešće zakazan je prokazan. Kasni se po jedan sat, a optužuje se onaj koji je čekao verujući dogovorenom. Ostvareno dogovoreno danas postaje akorespodencija. Zato budim ljude iz urbanih sredina, dosađujem kako ne bi stvarali nesporazume i neprijatnost. Ali, ako i zakasnim ili moram da pomerim plan, barem mogu uvek da se izvinim.