Nekada smo govorili „vo se drži za rogove, čovek za reč“. Da li to doba ističe ili je samo najava trenutačne odsutnosti oralne komunikacije, videćemo. Ali, jedno je sigurno, čoveku izgovorena reč sve manje znači. On prema njoj nema odgovornost, mada je ona sama po sebi odgovornost. On je upotrebljava u ogromnim količinama, ali ništa ne kaže.
Čovek se više ne drži reči, one mu služe da se drugi prekine u govoru i preko otimačine stvori superiornost. Upada se u dijalog kao što pljačkaši upadaju u banke. A nepažljivost narasta. No, još veći problem je odsustvo odgovornosti prema izgovorenoj reči. U(kazati) na svoju odgovornost prema iskazanom sada je nonsens. Oralno doba je nekad bilo, možda će se opet vratiti, ali ono je u sebi nosilo moralnu odgovornost za drugog. Ako si nešto rekao, morao si se toga i držati. Čovek koji piše na ekranu svoje misli i onaj koji govori dva su čoveka.
Napisana na ekranu odlazi u neobavezu. Ne može se mladima reći držim te za komp. Oralni pristup je obaveza da drugog gledaš u oči. Preko poruka sa mobilnih, preko mejlova čovek ni ne vidi kome se obraća. On komunicira samo sa sobom, bez prisustva drugog.
Doba u kojem je ekonomija preuzela sve i u kome prostitutke lažu je poslednje vreme. Tu nema procvata civilizacije. Svet je došao do kraja, ali još traje. To je trajajuća tragedija koja se pretvara u očaj nemogućnosti da se novo rodi. Ekonomija je opljačkala ideje. Ekonomija je naterala čoveka da zaboravi na kulturu, komunikaciju, solidarnost… Zavladalo je profano trojstvo svakidašnjice: zagađenost, usamljenost, agresija… Ekonomija je dobila infekcijsko svojstvo.
Digitalno je ubrzalo vreme. Kao i Ambicije. Pre neki dan posetio me je mladić iz Pariza. Pričao mi je o stravičnim scenama, kojima je prisustvovao iz neposredne blizine, terorizma. Masakr je bio svirep. Ali već posle nekoliko dana kao da se ništa nije ni dogodilo. Ubistvo i smrt za čoveka postaju notornost. Niko se nije promenio, probudio, oplemenio… život melje dalje… Naravno da nisam za terorizam (sem poetski!) ali nisam ni za odobrene ratove proistekle iz kolonijalizma i moći. Ovo što se sada dešava nije sukob dve religije, već sukob dva fundamentalizma. Suočili su se verski fundamentalizam i tehnološki fundamentalizam. Zapadni svet morao bi da krene od sopstvene kritike, kuda vodi ovakav despiritualizovani napredak. Narasta militantnost, a opada pacifikacija. Ako bismo mi krenuli od sebe i smanjili naš fundamentalizam, možda bi se automatski smanjio i fundamentalizam drugih.
Reči su se pretvorile u mitraljeze, bombe, eksplozije… Umesto da su izgovorena otopina koja spaja. Elias Kaneti spominje jednog anonimnog pesnika kojem ni ime ne može da se seti koji je rekao: Da sam ja pravi pesnik, ja bih svojim rečima zaustavio Drugi svetski rat.
Jedino pojedinac ne može da se organizuje. Društvo teži da ga uništi, a pojedinac teži da nešto za društvo doprinese. I sam se pitam gde je izmirenje ova dva sveta?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
