Paklengrad

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Šta se to dešava da čovek neće da se oslobodi buke, saobraćajne napetosti i žaktatijevskih gužvi čiji su epilog zgužvana lica čoveka. LJudi tumaraju po pustinji zvanoj – sociologija! Detalji pakla se umnožavaju, kuva se u loncu svetska situiranost, a noćne more nisu više psihičkog već temperaturnog karaktera. Toliko je toplo da čak ni cinici ne mogu da je izdrže, kroz vrelinu noći san ne može da prodre. Jara se više ne meri Celzijusovim stepenima, nego gustinom kroz koju čovek može ili ne može da prođe.

Grad je pun lepih predloga, ali ga on sam izbegava. Niko ne koristi mogućnost da se ljudi ljubaznošću odupru nametima države i sunca. Sve se pretvorilo u zabavu kao na palubi Pijanog broda. Ošamutiš se i čekaš novo praskozorje da kreneš na posao postrobovskog doba. Poetičnosti nema, zato nećete na celoj planeti sresti dva čoveka da su srećna. Gordana Brun mi priča ovih dana da je ležala na livadi i posmatrala brda i konture koje nas vode do neba i Nade. Sada se ne treba nadati, to je imperativ. Nužno je stvoriti uslove da Nada proradi. Putevi do metafizike moraju voditi, ravnopravno, u oba smera: od nje ka nama i od nas ka njoj. LJudi se, u ovim vremenima, mire sa sudbinom, a brda nemaju kompleks globalitarizma niti bogaćenja.

Sada svi vole sebe a temperatura narasta. Kada se dva naga tela spoje, zimi se ugreju a leti ohlade. Ali čovek stremi samoći. Želi da ga proždre egoizam. Više duša ne gori od prženja, nego od hladnog neimanja nikoga.

Ljubav je i topla i hladna.

Čovek mrzi prirodu jer je sujetan. Ne želi da se uskladi sa njom ili da se nastani u njoj. Još teže mu je da je, barem, ponekad poseti i oseti njene draži. Čovek misli da je njoj više dato i zato želi da sve uzme od nje. Naučnici se prave ludi i ne vide da sva ova žarišta dolaze od nas samih, već opravdavaju industrijski razvoj i tehnologiju, progres i zaradu.

Možda bi spas, sada kada ima sedam i po milijardi ljudi na planeti, bio da čovek kaže: Mogu da živim i sa drugim ljudima koji ne žive kao ja, a da opet opstane moje ja. Vrt je u svima nama, a rat spolja. Zbog toga danas treba biti srećan kad te ne pokradu, kad te ne uvrede, kad ti dozvole da govoriš o duši, umetnosti, sreći… No, čovek, lukavo i konspirativno potkrada samog sebe, a zatim i ostale oko sebe. Prvi put Vergilije mora Beatriče da izvlači iz krugova pakla, a ne ona njega kako je vekovima bilo. „Odavde do pakla margarina“ nije više ironijska floskula, nego činjenica koja nas vodi do topljenja sopstvene egzistencije.