Pamćenje dobrog čoveka

Kao da smo mi sami postali cilj. Kao da nas neko cilja! Kao da smo postali meta za tuđe ambicije. Mali čoveče, ne daj se, još uvek ima šansi da se izvučemo iz zagrljaja crne rupe savremenog trenutka. A možda je ljudima prijatan taj davež zajedništva: Gde svi Turci tu i ja. A možda bi moglo i bez mene! Jedan mladić koji me je slučajno posetio u šumi veli – Ne mora čovek biti mirođija u svakoj čorbi! Ispravni individualizam je kad se klonimo taštine, samoće i društva koje sve manje inspiriše. Nažalost, kada čovek iskaže ljudske mogućnosti, takve intencije su negirane. Treba dugo čekati nove generacije koje će prepoznati zalog pojedinačnog napora.

Klonimo se onoga što želimo, a jurimo za sopstvenim iscrpljenjem. Možda i istrebljenjem? Možda ja, lično, u to ne verujem jer sam pobornik dovoljnosti jednog čoveka. Industrija je nametnula istrebljenje čoveka, ali ako jedan čovek zapamti da postoji karakter, postoji šansa i za sve ostale. Na sreću, mogućnost spasenja za sve leži u jednom čoveku. On je taj koji, kao plutani čep, zatvara sve rupe u nastalom vakuumu. Praznina bez dna i užas besmislenog doseže dno, kada se pojavi primer – onaj koji pokazuje! Bez dobrote je nemoguće živeti. Čak i ovakav svet, koji nas okružuje (ili okružuje) komforom ne može da nadoknadi prisustvo dobrote. A, još uzgred, izgleda da mi više služimo komforu nego on nama.

Možda nije više reč samo o lepoti već i o nužnosti da počnemo da trošimo onoliko koliko nam je stvarno potrebno. Da reč ekonomija zamenimo rečju – Ergonomija. Najveća ironija ovoga veka je da je veća bolest od gojaznosti nego od mršavosti sirotih. Nezasiti čovek, alav i otimačan, zatrpava se u đubretu duševne ambicije.

Još davno na predavanju „O dobroti“ u Domu omladine Nebojša Popov je rekao da nam je potreban diskurs o njoj. Dobrota ne bi trebalo da bude tabu naspram narastajućeg nihilizma. Dobrota nam je potrebna jer se još nismo mnogo udaljili od nje. Ona je kritički aspekt i izrugavanje savremenim tendencijama. Najveći problem za kapital jeste da komšije lepo žive i jedno drugog potpomažu. A kad čovek bude poružen i izgubi nadu u dobra dela, neka mu potpomogne Singerov junak Gimpel Luda, čovek koji se nije plašio mana. Dobrota nije nasilje za čoveka koji je napustio osećaj za ravnotežu, već napor da se zlo ne rasprostre tako superiorno i naglo.

Naspram sofisticiranog raspada dobro se pridružuje kondenzovanom životu i koherentnom ja. Usamljenost, pošast koja uzima maha, ne dolazi iz samoće, nego iz nemogućnosti. A ako on već negira dugoročnost (dobrotu), onda je jako važno da postoje dobri ljudi koji ne gube pamćenje.