Pasivna agresija

Nedostaje diskurs o ovoj temi: istinska tema vladavine polova. Ženska agresija je tabu. Muškarci se plaše da priznaju bolove koje im nanosi nežniji pol. On je verifikovan uvreženim atributom da je muškarac jači pol i da mora da ćuti. Ali, nažalost, upravo zato i pišem ovaj tekst, kako bismo začeli jedan podroban posao da sprečimo svakojaku agresiju. Smatram da nije dozvoljena nijedna agresija. Ni muška ni ženska, ni eksplicitna ni pasivna. Eksplicitnu možemo da vidimo i lako osudimo, a pasivnu veoma teško jer je prikrivena. Pasivnu agresiju je veoma teško detektovati, uočiti, rastumačiti i ona je često – kao povratna sprega – uzrok uobličene agresije, najčešće prezentovane od muškaraca. Ali treba reći da pasivna agresija nije isključivo vlasništvo žena i da ih u poslednje vreme sve više i muškarci primenjuju.

Agresija je, pre svega, čin zadavanja bola drugom. Nekada je on fizički, nekad duševne prirode. Teško ćemo bilo šta učiniti ili sprečiti nasrtaje, ako ne uvidimo dublji smisao koju agresivnost produkuje, a to su nemoć i nekontrolisanost. Muškarac često nije moćan da savlada nevidljive nasrtaje. Muškarac čini gest nasilja i stvara bol – i to nije dozvoljeno. Ženski princip je dopušten, ali isto stvara bol. Ponekad duševni bolovi izazvani pasivnim principima traju godinama. Oni su često besvesni trzaji uzvratnog bola ka onom koji je njima bol zadao. Bilo bi lepo, za početak, da oba pola progovore o svojoj agresiji.

Pasivna agresija može biti ćutanje, odbacivanje, momentalni prekidi, pogledi negativne energije, ignorancija… naizgled bezazleni elementi, ali iza kojih se često kriju uvećani gestovi životinjskog stradanja.

Cepanje emocija, odvajanje energija u zajedničkom provedenom životu mogu biti pogubni, ako ne kultivišemo te pojmove i ne priđemo im na nivou uzajamne vrednosti. Ne činiti drugom, ono što ne želimo da se čini nama. Etika može potpomoći, kao i čovečnost u razrešavanju napetosti i večnoj borbi, da konflikte i protivrečnosti kultivisano izvedemo, a ne da želimo da pobedimo suprotni pol. Vladavina polova pogubnost je po celovitost. Nesporazumi i odvajanje dodatno inkriminišu muško-ženske odnose. Retko gde ne čujem nezadovoljstvo i zbunjenost. Murakamijeva junakinja kaže svom mužu, pošto se vratio sa ljubavnog izleta: Imaš prava da se zaljubiš, imaš prava da me ostaviš, ali znaj, to boli. Ta svest o pasivnoj agresiji ne bi više trebala da bude samo individualni čin prosvetljenja i osvešćenja, nego i egzistencijalno iznošenje problematike. I muškarci su se latili pasivne agresije jer su uvideli da je moćna u poretku ovladavanja drugim polom. Važna je društvena ravnopravnost, ali još više intima jer je ona suština ovih odnosa. Agresijom gube oba pola. A, ako se o tome ne progovori i ako ostane u zapećku narastaće nove nekorektne strategije.