Pesma o Tomu

No, Šijanova studija o Tomislavu Gotovcu demantuje ovakvo stanje. „Kino oko“ je knjiga reditelja o reditelju, zasnovana na tananom praćenju i proučavanju svakog detalja ove neobične ličnosti. Tomislav Gotovac, kasnije Antoni Lauer, stradao je – kao i sam Lazar Stojanović – posle filma „Plastični Isus“. Nije više mogao da radi na filmu pa je svoju delatnost pretočio u performanse. Postao je legenda po ekscesnim izlaganjima tela. Postao je anatomija umetnosti.

Tom je bio zaljubljenik u film. Fanatik lepka i celuloidne trake sav predat eksperimentu. Njegovi filmovi postali su kultni temat andergraund kulture. Mogao bi stati rame uz rame sa Džonom Mekasom, Stenom Brekidžom i Vorholom. I kako paradoks često biva kristalizacija istine, tako je i Slobodan Šijan upoznao ovog dvometraša u kinoteci, dok je gromoglasno komentarisao pojedine kadrove i ometao publiku. Taj lapsus spojio je dve legende, dva različita senzibiliteta ali ne i antinomijske konfrontacije. Spojile su se dve različite estetike u prijateljskom senzibilitetu. Tom nije bio mirna ličnost. Bio je sklon ekscesima i direktnim suprotstavljanjima, ponekad i neprijatnim. Ponekad bi i žustro pretio jer moto njegovog života je glasio: POTREBNO/JE/ŽIVETI/SAMOUVERENO/GLEDAJUĆI! Već na samom početku naznačuju se njegova razračunavanja sa Vladimirom Petekom oko verzije filma „Popodne jednog fauna“. Kamera ih je spojila, celuloid razdvojio. Sličan događaj imao je i sa Lazarom Stojanovićem, čije su se posledice izlečile tek pred njegovu smrt.

Gotovac je bio autor sopstvenih očiju. Imao sam sreću da ga upoznam još sedamdesete kad je gostovao na Tribini mladih čije se filmsko i dijaloško veče zvalo: KUDA IDEMO, NE PITAJ! Spavao je kod nas u siromašnom stanu. Stigao je ponoć pa ga naša majka nije videla. Kad je ujutru ustao, onako ogroman i bradat uplašio je našu majku, a ona je počela da viče – upomoć! Proveli smo nekoliko dana i u Zagrebu sa njim 2004. Kada smo gostovali na festivalu FAKI. Upoznao nas je sa Boris Budenom i odmah zaspao, vodio nas je u dva sata noću kod Trbuljaka, ali naravno profesor kamere je spavao. Onda nas je smestio u tramvaj i rekao, možete se bezbrižno švercovati do hostela. Sa sobom je nosio belu platnenu vreću sa kasetama svojih filmova, ali niko nije želeo da uključi projektore i priušti nam projekciju. A Tom je verovao da ga cene i da ima prijatelje.

Slobodan Šijan nije samo puki biograf ove apartne ličnosti, nego rafinirani pratilac svakog kadra. Uz asocijacije na Godara, Makavejeva, Vučićevića, Šijan prati intimnu i kinematografsku sudbinu Toma Gotovca. Donosi mu Glen Milerovu zvezdu sa holivudskih bulevara i čini da njegova patnja ne zadobije patos, već relevantnu satisfakciju. Tom je ukazivao da nije on bolestan, već društvo. Pravio je umetničke događaje iz ljubavi prema Zagrebu. Sada su mu, posthumno, odlivena stopala od bronze na Ilici kao znak zahvalnosti. Šijan se nije pridružio kustosima Suvremenog muzeja koji sada proučavaju delo istaknutog performera, nego je ostavio trag dugog životnog i intimnog koidentiteta.