Pljusak

Nije sve pozitivno u promenama. Nagli prelomi, kidanja, odvajanja stvaraju bol u čoveku koji se teško posle nadoknadi, a čovek bi, ipak, trebalo da teži nekom boljitku. Pitam se da li će izmisliti tehnologiju koja će moći da upravlja nebom. A zatim i Bogom. Mnogi tvrde da je to već internet, ali on još ništa ne zna o snovima, o iluminaciji, intuiciji … samo teku površne informacije za čoveka koji misli da napreduje. Pazite, ovakav razvoj, a toliko rada. Čovek ponovo teži da radi po četrnaest sati dnevno da bi preživeo. Šta će za nas reći naredne generacije koje budu osvojile svoj status da služe prirodi i koriste ono što je neobjašnjivo bogato: darovi bez radne muke. Ili je beg u rad samoizolacioni beg od slobode, način života koji ni pljusak ne može da opere. Čovek je zakuvao takvu čorbu da ni sam više ne može da je pojede. Pitajte biljke pa će vam one reći kuda ide ovaj svet. Sve odgovore, upravo, od njih saznajem. Nije mi jedino jasno zbog čega čovek svoju floralnu prisutnost toliko ignoriše. On više veruje u zahuktalost mašine nego u list bokvice ili pirike. Bože! Zar zaista moramo da budemo religiozni ateisti. To znači samo da trgujemo. Ništa nemamo, a obogatili smo se na račun potrošača. Ništa na ovom svetu nije naše. Čak ni obilje zelenog hrama ne možemo strpati u usta. Samo delić. Zbog čega onda čovek teži veličinama, a zapostavlja veličanstvenost.

Kapi nebeske aktivnosti dobiju po mom krovu u letnjoj kuhinji ispod trema. Sedim i pitam se kako pronaći smisao u jutarnjim satima buđenja svetlosti i napuštanja tame noći. Prvo jurim u drveni klozet sa najvišim poštovanjem dalaj-lamine poruke: Jutarnje pražnjenje apoteoze je ritmičkog poštovanja ljudskog identiteta. Citat je slobodan. Ja ga čak znam i tačno, ali ga poetizujem da bih afirmirao tibetanskog vođu sa osmehom na licu i poštovanjem toaletskih nakaza, u odnosu na komforni porculan u odnosu na poljsku arhitekturu sa protočnom radošću. U stanu postoje veceumi koji umrtvljuju, šumski toalet probuđuje. I traga za pljuskom. Svetim iznenađenjima obdarene vlade. Zemlji treba vlaga. Sunčana agresivnost sve sasuši. Zato ujutru sedim, pijem i meditiram u raznim pravcima. Otac mog prijatelja Dragan Racić poslao nam je neku čudnovatu rakiju. Čini me radosnim već posle prvih gutljaja. Flaša je tamna, a na njoj seoskim rukopisom ispisan sertifikat iz sela Slavkovice. Poneka rakija me učini tužnim, poneka vedrim. To znači da je i Sokrat pio našu šljivovicu. Dejan, sin Draganov, kaže: Pij, Boško, ćale će još nabaviti ove plemenite vode. Ona je vatrena, ali je ne treba egzaltirati. Jedna čašica je lek. Ili još istinitije, dodaje Dragan Racić, jedna čašica je dovoljna, dve premalo…

Ovog leta pljuskova je mnogo. Voleo bih da se tako nastavi jer nas potoci onda neće prokleti. Polunaga zemlja ne preti, nego traži afirmaciju toplih pljuskova u čijim baricama su se naši tabani osećali prijatno.