Poetika leta

Doduše, ovakvih početaka je bivalo, ali ovakvih apsurdnih nikada. Zemlja je vlažna i pokoričena, jednovremeno. Vodostaj potoka najviši i najniži, jednovremeno. Podaci koje možemo golim okom da poznamo nas opominju, ali čovek se pravi lud. Lična neodgovornost i kolektivni nemar ni nauku ne mogu da uzdrmaju i vrate joj dostojanstvo humanog istraživanja. Ekologija ćuti. Nemoćna je da i samu sebe zaštiti jer su i u njoj zavladali interesni i sujetni elementi. Duhovnost opada, a čovekova duša je u sve lošijem stanju. No, ipak, leto treba dočekati vedro. Lepotu života je nemoguće uništiti. Život može biti lep uz toplotu sunčevih niti, uz kupanje, druženje… Leto treba shvatiti kao dar koji neće dugo trajati.

Da li bi leto bilo jasnije kad bi čovek bio jasniji?

Rada je premnogo: košnja, pečurke (kojih gotovo da nema, taj čarobni svet je uništen – uništio ga je internet), plevljenje u bašti, gosti i miomirisi pokošene trave. Kad udišete ta etarska isparenja, „ideologija zdravlja“ je suvišna. Trčim na sve strane pa mi to pomaže da bolje igram fudbal sa mladima, sa kojima se – usput – i dosta raspravljam. Ponekad izgledaju kao starci. Bezvoljni su i bez ideja, zanima ih samo novac, slava i institucionalni komfor. Egocentrični su i frustrirani… trudim se da to ne bude moje staračko viđenje, već moje sagledavanje njihove istine kojoj treba pomoći. Treba ih probuditi i produbiti u mišljenjima.

Trčim i podsećam se na svoje fudbalske dane iz mladosti. Ponekad se šalim da zahvaljujući jakim nogama i objavljujem. Trčim od redakcije do redakcije i ubedim ponekog urednika da mi objavi tekst. Na svu sreću postoje i takvi urednici koji razumeju moje viđenje stvarnosti. Posmatram je iz šume, a u velikoj meri i ona sama ima udela u mojoj mentalnoj delotvornosti, posebno u umetnosti. Ona je moj mentor. Trčanje je simbol leta. Volim da trčim čak uzbrdo. Komšinica misli da je to zbog moje hrane (vegetarijanstvo). Kaže, ti si zbog nje poludeo… Pa ko trči uzbrdo… ali taj agilni faktor umnogome odlučuje da moja komuna traje već trideset osam godina. Samo vredne komune opstaju. Motika je, ipak, motika!

U letnjim smirajima hladnih soba u blatnjavim kućama spoznajem mudrost komunikacije. Kad si sam, idi ka ljudima, kad te ljudi opterete, potraži samoću. Ali, ni jedno ni drugo ne predugo.

Leto je prepuno ljubavi. I oni koji mrze mogu nekom da se daju. Topli dani podgrevaju emocije. Ljubav daje snagu. Prosta i banalna istina, ali retko potrebna. Čovek bi, sada, da svu snagu prebaci na mašine, a on da se preda komforu i lenčarenju. Tako je postao nemoćan. Bez poštovanja sopstvene izvornosti vreme brzo prolazi, a savest je suvišna. Zbog toga treba poštovati jučerašnji dan, da bi sutrašnji bio još teži.