Još je Andre Gliksman u svojoj knjizi „Glupost“ najavio dolazak doba u polutonovima. Bilo je to krajem šezdesetih, a sada se ta muzička partitura još više zgusnula. Ne razlikuje se svetlost od tame, istina od laži, čovek od predmeta. Sve se pomešalo, a ništa ujedinilo. Trend propadanja raste samo zato jer je čovek sklon porobljavanju. Haos je veliki biznis. U sfumatu se ne prepoznaje lik onoga koji te vara. Politika je nametnula floskulu da je ona sve. Da se, na primer, bez nje ne može, da se preko nje stiče ugled, da čak ni umetnici ne mogu bez nje… I to je u velikoj meri istina. Ali, to nije politika, već pragmatizam ili politizacija. Uvučeni smo u vrtlog bezetičnog delovanja koji se, sada, predstavlja kao važnost političkog delovanja. Ona se, čak, tretira kao intelektualna angažovanost.
Intelektualci još brže nego običan čovek nasedaju na taj izazov da se prišljamče vlasti, sve rad vere u demokratske promene. Ali kad će te promene doći, pitam se ljutito, kad je demokratija započela još pre dve hiljade godina. Kad će ona doći? Možda kad i Godo? Kad na vrbi rodi grožđe!
Građanima je dato da glasaju za opcije koje su, uglavnom, istog karaktera: Iskoristi masu do mere u kojoj joj je sve teže, pa ne može ni da jede ni da misli. Gladan čovek nije misleće biće, već jedva čeka da padne mrak pa da zaspi. Možda demokratija negde stvarno postoji, ali kod nas se nije zapatila ni milimetar. Već dvadeset pet godina samo tonemo u izbornim euforijama obećanja, a političari (kao iz iste jazbine) uniformisano kradu strpljenje naroda. Demokratija je negde drugde, ne na ovoj planeti. Čovek je već davno postao obamrlo biće.
Gomila političkih podataka ubeđuje populus da je sve opravdano, ali instinkt naroda se potajno buni i bez obzira što se ljudima manipuliše raste ilegalno nezadovoljstvo.
Nameti rastu, troškovi nadiru… a pristizanje materijalne satisfakcije kasni. Nadoknade za uložen rad su minimalne. Čovek se zatekao u vakuumu zbunjenosti, zar je demokratija to za šta ja glasam. Čovek je polupolitičko biće. Data nam je šansa da glasamo, ali protiv sebe.
Čak i kada pišemo protiv politike, ona je na dobitku. Zajednički kermes stvoren je da bi opozicija i pozicija zajednički mogle da deluju. Političarima, u stvari, godi kad se piše protiv njih, postaju vedete, prisutni i zapaženi. Javnim ljudima (intelektualcima) čini se da imaju neki politički uticaj, ali to je velika varka. Možda je bolje ignorisati ih, ne dati im prilike da uzvrate udarac. Baveći se politikom nemoći umrtvljuje se intelektualna oštrica ka civilizacijskim problemima. Mladi ćute!
Danas je bila dovoljna samo jedna demokratska floskula: Želim da živim svoj život! Ali to teško pali u ovim vremenima. Moraš da živiš kao i svi ostali. Nema totalitarizma, a svi se kupamo u jednom đakuziju. Polupolitičnost se najbolje provlači kroz našu epohu. Kada bi čovek stvarno bio političko biće, možda bi se kod nas i u svetu nešto stvarno promenilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
