Umetnost ne sme da poklekne naspram zahuktale mašinerije ovog sveta. Uostalom, umetnost nikada nije bila od ovoga sveta. Svi vidimo da kamion juri ka provaliji, ali svi pevamo i vičemo: Majstore, dodaj gas! U Šijanovom filmu „Ko to tamo peva“ junak vozi kamion vezanih očiju. Izgleda da je to sigurnije i bez posledica nego danas voziti otvorenih očiju.
Rizično je danas, kada ima sedam i po milijardi čeljadi na planeti, govoriti o sociologiji. Ona više ne postoji, to je postala zgužvana masa sabijenih. Psihologija pod pokroviteljstvom potrošačke rasterećenosti i napetosti svih kolonijalističkih vrsta. Putujemo pogledima po ratovima, ekonomskim dominacijama, kulturološkim osvajanjima. Industrija oružja, vladavina moneta i razapetost umetnosti postali su simboli dostižnih činjenica. Zbog toga prepoznajemo zbunjenost sociologa, psihologa i medijskih tumača vremena. Pesnik nigde nema jer je poetika uništena.
Pre neki dan srećem Dragana Jovanovića, kulturologa anarhije i alternative koji mi kaže: ti si postkolonijalistički stvaralac. Ne volim reč post, isuviše mi deluje isposnički, neinventivno, čak dosadno zbog prevelike upotrebe, ali ovoga puta mi se dopala. Ja sam koristio reč elementarni život, ali sada mi se dopala ideja o postkolonijalnom životu. Prisećam se jednog intervjua Ota Bihalji Merina početkom sedamdesetih. U njemu on kaže Ani Šomolo kako je najzad sretan jer je istrebljen kolonijalizam. Šta bi danas rekao predivni istoričar, autor kapitalnih kataloga, predgovora i prijatelj evropskih intelektualaca. Možda bi bio zbunjen (kao svi intelektualci), možda bi se postideo, a možda pronašao novu misao i novo sagledavanje.
Postmodernisti ne vole da čuju za neologizam postkolonijalni jer je onda gotovo sa postmodernizmom.
Možda će se stvarno desiti ono što u ovom trenutku niko ne sanja. Život i istorija teku neumitnim iznenađenjem. Niko ne zna ishod. Nadam se da neće doći neokolonijalizam ili mirnodopski militarizam, nego da već sada treba imati hrabrosti i misliti da se nešto plemenitije može izroditi, čak i društveno.
Ne bih voleo da sam ludi optimista ili pseudooptimista, ali verujem u permanentnu želju za boljitkom života. Zar nemamo prava već sada da pomislimo da vitalnu simbiozu čoveka i života na pojavu odgovornog čoveka, na želju da se eksplicitacija lagano povuče i da na tron egzistencije stupi obogaćeni smisao? Tokovi vremena su nepredvidivi, iracionalni. I kao što pretkolonijalno vreme nije verovalo da će doći kolonijalno, ni kolonijalno ne veruje u dolazak postkolonijalnog doba.
Čovek ovog vremena nije bogat ekonomski, već traumama. Arhitekte kroje svoje crteže i planove za vreme rata jer znaju da će se on kad-tad završiti. Najstrašnije stanje bolesti je biti siguran u svojoj osvajačkoj misiji. Jedan primer menja zakonodavni poredak. Dovoljna je jedna paradigma pa da individualne revolucije traju. A one menjaju ceo svet.
Vera u promenu sveta važnija je od same promene sveta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
