Često razmišljam da li sam ja ekolog, aktivista zaštite čovekove sredine ili angažovani divljak koji se bori za neki humaniji svet. Ali izgleda da nisam ništa od toga. Ja sam, očigledno je, povratnik prirodi jer sam u njoj prepoznao revoluciju koja menja svet bez nasilja. Sada je priroda u svom prvom pevanju nevinosti.
Trava je zelena bez ičije intervencije, voćke behare bez ikakve diktature… Zima nije bila jaka, ali je bila duga. Nikako da se oslobodimo tih ekstremnih razularenosti godišnjih doba. Zima – Leto! No, osećajan čovek ni ne treba da se navikne, adaptira, pristane… Naprotiv, treba da se buni pogledima u prelepost dolaska zelenih pejzaža bez potrebe za dokumentacijom i potvrdom. Priroda je nenametljiva. A iskazana.
Posle dužeg vremena ponovo susrećem mrave i to – nigde drugde do – u medu. Bio sam nespreman da će se prvih sunčanih sati već pojaviti i namirisati slast guste, žute plazme. Mrava je i oko porušenih stabala šljiva koja su, poput ostarele civilizacije, pohrlila ka zemlji, a zatim ka truleži. Čudan je taj svet homogenog saobraćaja. Insektima niko ne upravlja a oni su prevazišli znanja o nužnosti i slobodi. Njima niko ne zapoveda, oni sami kreiraju sopstvenu stvarnost nastojeći da ne izgube meru za realnim. Ja sam iz grada stigao u šumu, iz šume sam poneo (pogotovo u poslednje vreme) kritičnost prema savremenom svetu, progresu i tehnološkom varvarizmu. Ponekad se umorim od straha da ću mnoge ljude povrediti koji su u histeričnoj žurbi da dostignu napredak aparata, ali, pomislim: imam i ja prava kao naivni pojedinac da kažem neku reč. Moje viđenje samo je doprinos razvoju ravnopravnog društva, što demokratija više nije. I ona se fetišizovala, politizovala i pohlepizovala… A mravi joj ne zavide, ne vide u njoj radost niti smisao života, već i deljenju osećaja za hranu, prostor i trajanje. Zaista Gadamer ima pravo kad rekoncipira Hajdegera – da „bačenost“ nije samo ograničeni karakter, nego i projektni. Eto, to bi bio moj povratak travama, vetrovima, tišini – Apel za neuništenje sveta i čoveka. Jer, život, hteli mi to ili ne, ima sopstveni imunitet.
Voleo bih da u ovom trenutku ima manje ratova, da se sirotinja malo osladi, da ne krnjimo toliko planetu. Priznajem tada ne bih toliko napadao ovaj svet. Pustio bih ga na miru, i pisao o puževima, kornjačama, leptirima i stablima nepravilnih oblika. Još nikada nisam video dva ista stabla, svako je nosilo neki personalitet. To bi bio moj skok u poetiku prekida ovakvog komatoznog stanja sveta. Dovoljno je zakoračiti u šumu i osetiti naslage zagađenosti po vlastitoj koži i duši. Zbog toga čovek i eskivira susret sa prirodom, jer se plaši svog autoportreta u njoj. Na asfaltu je mnogo lakše, u betonu se živi bez savesti, na poslu bez interesa da svet može biti plemenitiji. A koprive to znaju, zelje i sremuš. Ja sam faktički pesimista i radikalni optimista. Napitak koji se pije iz iste čaše.
I ma koliko reč povratak delovala, u odnosu na ekonomiju i politiku, anahrono, ona je jezik koji tumara ka izlazu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
