Proteklih dana više sam putovao zbog pozorišne predstave „Stid“, pa sam nedopustivo bio odsutan iz kuće. Dobro, narasta u meni potreba za rezimiranjem sopstvene umetnosti, želim što više da igram svoje, želim da ispišem tekstove iz sebe, okačim eksponate po zidovima galerije jer ja sam u šumu i došao iz umetnosti. Sada je, eto, red da malo šumske filozofije donesem u grad. Gde god gostujemo, domaćini su ljubazni, ali se u meni pojavi nostalgija da se što pre vratim svom domu. Između čoveka ruralne i urbane sredine veliki je jaz. Kada ne bih živeo u prirodnom hramu, možda ni ja ne bih razumevao probleme koje trpi planeta i život. Zašuškani u komfor, betonska zdanja ljudi više ne saosećaju sa bistrinom potoka, stablima, planinama… Štaviše, završeni saosećaj pretvorio se u – bezosećaj!
U svom domu, u samom središtu šume, osećam prisustvo naivnosti i nevinosti. Prva je dobra jer nikog ne povređuje, druga osobina je tu da zapamtimo odakle svet potiče. Civilizacija treba pesničku infuziju. Ludo je i dalje insistirati da nam duša nije potrebna. To je negiranje samog sebe. Idoli ne ometaju egzistenciju ličnosti, sem ako nisu iz domena bankarstva, politike i medija. Potrebne su nam naseobine iz ideala kako bismo bili sigurni da nismo sami. Priroda nam je potrebna da nam prenese direktne snove iz utopija. Tako će nestati pohlepa – san razmatran jedino iz ugla materijalne sreće. Najveća religija je božanski instinkt. Vera iz duše neposredno je iskustvo. Indijska poslovica veli da je važniji gram iskustva nego tona znanja. Znanja uglavnom nastaju da bi se drugi omalovažio. Suprotno, bog u svakom veliča individualnost. Ali, individualnost – prevedena na komercijalni jezik – znači egocentrizam. Još jednostavnije: sebičnost! Pakao za sebe i druge. Zrelo „ja“ živi u osami i u orkestru. Indoktrinacije iz merkantilizma se umnožavaju, potrošačka mučnina zato bledi ličnost čoveka. Nužno je suspendovati edukaciju iz totalitarizma. Kakav je ovo svet kad mediji reklamiraju medije???
Uvek se vraćam travama jer verujem u njih. Ne pati čovek što je svet strašan, nego što svojom osetljivošću primeti strahote današnjice. Ne želim da prljam tuđe zidove, ali kad bih imao prava na jedan grafit, on bi glasio: KAPITALITE – TOTALITARITE – BRUTALITE. Narasta otuđenost i agresija. Iz amalgama ambicije i gladi stradaju osećajni i nemoćni.
Nijedna epoha ne uspeva da izbegne totalitarizam.
Trave su ponizne. Osetljivost njihovog trpljenja pristiže iz beskraja. Zelenilo dolazi iz večnosti i vraća se u večnost. Pamtiti, trajati, imati elan – peva Bergson. Trave nisu nastale iz koristi, već iz davanja drugom. Koliko ih samo gazimo i nikad ne osetimo iz njih povratnu nepažljivost. Pastoralne evokacije mogle bi nam pomoći da vratimo u sebe izgubljene atribute nežnosti i probuđenosti. Zelenilo, nastalo iz kiša, može ponekad da nas izvuče iz asfaltnih i betonskih vrtova i vrati na mesto gde nam je mesto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
